Osećaj

magla
gusta
mlečno bela
omotana oko
mojih koraka
i istrzanih pokreta

udaljeni glasovi
nepoznata obrisja
koja nestaju
dok tonu u
dubinu
nepovratnog

preispitivanje
ima li me
ili me nema
da li je ovo san
može li
da me probudi neko
ima li ikog
ili je sve samo
iluzija
igra nestvorenog

dah
u kristalima optočen
na vratu svila
koja žile ledi
otpala suza
bez zvuka bez glasa
paperje
pramenovi
ništavila..

Slutnja

eh, kada bih barem ćutati mogla..
pa da odćutim ovu prazninu
ovu teskobu što pritiska
ovaj očaj što nadolazi
ovu besmislenost nepovratnu
ovaj krik što odzvanja

eh, kada bih barem plakati mogla..
pa da otečem ove rane pomahnitale
pa da odnesem bujice straha
plime nevoljnosti
što kroz sve pore
prodiru

eh, kada bih barem koraknuti mogla
pa da nestanem sa ove zemlje
i u nekoj se drugoj stvarnosti probudim
gde ljudi i dalje biće ljudi
gde će se ptice radosno smejati
gde ću se setiti
ko sam
zašto sam
kuda

Kraj

Htela bih ovog jutra da ti napišem pesmu
da ti kažem koliko me svaki sunčani zrak zaboli
koliko me otvori njihova nežna svetlost
tamo, gde sam još uvek ranjena

Htela bih da ti kažem za ove damare greha
koje sam počinila u duši svojoj prema tebi
prema sebi i celom svemiru i koji
mi pritiska pleća kamenim ciglama

Da ti ispričam kako me svaki korak
od tebe razdvaja i vodi negde gde ne prepoznajem nikoga
gde ničeg meni dragog nema
gde se paučina oko mojih ruku poput okova ovila

Da znam da je ovako bolje, samo u poređenju sa čim
da me je strah samoće i da te sanjam ponekad
da me nisi ostavio i da ti je do mene stalo
da mi se ne svetiš za ono za šta nisam kriva

Ali ćutim. Bolje je tako.
Moje usne preći neće ni jedna reč, ni jedno slovo
koje bi da te na tvom putu zaustavi.
Samo ću da ti poželim sreću, da se okrenem u sebe
i da zagrlim šta god da je
od mene
preostalo...

Jutro

nema me.
nema te.
onaj rani prošlogodišnji sneg
prekrio je sve naše
buduće tragove.
drhte ti ruke
iz kojih se prosipaju
sitne reči
odbijaju se o nisko nebo
pogađaju baš onako
duboko
zagrlio nas
jesenji vetar i
žuto lišće
lepo je samo u zoru
dok spavaju ptice

dodirom
malenog miša što bi
orao da bude
jednoga dana
ko zna
samo setu budiš
prosipaš je po
nepreglednim njivama
moje plodnosti
naravno da će se primiti
kad je jedna ljubav
mogla da se uzoholi pa
to da postane
zašto se ne bi
sada raspadali
svi ti atomi fraktalski
sve one svetlosne godine
igre koje smo igrali
zašto da ne
ko će da kaže
da bi drugačije bilo bolje
ne znamo o sebi niti o drugima
ništa
i čini nam se samo ponekad
da smo neku zlatnu žicu pronašli i sledili je
i onda se čudimo
odakle odjednom srebrno inje
i grobovi
pored puta.................

tebi...

kako da stojim pored tebe
pravim se da mi nije ništa
a kroz glavu da mi prolaze slike
tvojih usana po meni
tvojih očiju sa iskrama dubokim
kao zvezdano more
i plavim kao beskraj u koji
sam tako potpuno utonula onda,
jednom..

kako da zaustavim ovaj talas radosti
u kojem mi se ozari lice
u kojem mi se osmeh razvuče
odavde do beskonačnosti
kada ti čujem glas sa druge strane žice
kada me zoveš da se vidimo sretnemo
ponovo tamo
na našem mestu
gde smo se sretali toliko puta do sad
ali kada je budućnost nosila sobom
naše zbližavanje
a sada
bliskost, da
ali sa nevidljivim energetskim papirom
između nas
jer te više nikada dodirnuti
neću moći

sigurno je ovako bolje
za mene
za tebe
bolje je sada, ljubavi
da nestanemo u maglama nedodirljivosti
nego onda
kada nam se vene isprepliću još više
da se više ne bi znalo koje je
čije srce
koja je čija ruka
koji je čiji uzdah
osmeh
reč
zvono
poljubac
zagrljaj u kojem smo se topili
i u kojem su se
topile granice
nestajala ova stvarnost
poput balona od sapunice
a ostajalo samo more ljubavi
samo okean ljubavi
samo beskraj ljubavi
u kojem više nije
ni bilo bitno
ništa
ni reč
ni pokret
ni udah ni izdah
sklopljenih očiju
sve je bilo tu
u tom trenu
koji neću zaboraviti

nikada..

TUGA

slama me,
kao voda koja pretiče
preko tanane grane drveta
na obali
opire se ona
koliko može
iako zna
sledeća bujica će je odneti
zauvek..
ništa više neće biti isto
ništa ne može biti isto
još od onda
kada je otpala sa tog stabla
koje joj je pružalo sve
o čemu je sanjala oduvek

ne, nije imala lišća
odbačena
kao beskorisna
neshvaćena u svojoj težnji
u svojoj ljubavi
kotrljala se niz to brdo
zastala pored malenog cveta i udahnula
na čas njegov miris
a onda se zagledala u njeno lice
velike
nepregledne reke
nagla se, možda previše samo na tren
i njihova borba je počela

predaću ti se kad se umorim
kad mi postane dosta ovog sunca
što me obasjava
kad se zasitim sokova ove zemlje
na koju ću se
još uvek se nadam tome
ponovo primiti
dobiti drugu šansu
u ovom životu

nisam sigurna
koliko ću još moći da verujem u to..

...

eto..
prošlo je svo to ludilo
pretpostaviti se moglo
vezivanje poistovećivanje
ovisnost
narkomanske krize
čemu.
nisam li znala da sama najbolje stojim
da mi ne treba neko
na koga se nasloniti ne mogu
da je bolje da menjam pravac
ako me neko vuče ka dnu
ako me razara
raseca
lomi a ne spaja
nije do njega.
nikada nije bilo do njega.

trebalo mi je da shvatim
da duša kroz bol da se oporavi može.
da je dno dna
nekada bolje mesto za početak
od onog u kom se pada
da ne posedujem ništa
i da je bolje tako
da provalija što je hučala i čekala
nije neprijateljska
samo ako joj se prepustiš
i odvojiš se od straha.

ponovo, nakon dugo dugo vremena
osećam taj izvor koji izvire u meni.
i ne trebaju meni drugi
da bih srećna bila.

naprotiv.
osamljen se kretati mnogo je brže
brzina ispunjava užitkom
skoro zarđale udove
ne pokrenute dugo
ponovo osećam vetar na licu
i to mi prija

a rane
rane bride.
jos uvek su sveže.
krvarile su dugo
još tu i tamo po koja kap kapne ali
to je proces kojem se nazire kraj.

malo je toga ostalo čime bi me ljudi mogli povrediti
sve te priče toliko su stare
da mi je više i dosadno da ih čitam.
unapred znam kuda vode mnoge staze
i,
ništa mi privlačno u njima nije.

drugi put ću bolje.

Džonu

ako ovo jutro ti
poslednji put isplete
cipele od snova
kojima besčujno zagrlićeš
beskrajne magle nestajanja
moja sena će da te prati
da te zaštiti ako ustreba
i da te osmehne ako
ikada tuga preleti
tvojim prelepim licem

nije to žal
što ti govorim sad
nije to želja
što me muči u noćnim satima
koje prebiram po brazdama svesti
nije to sećanje
na tvoje usne
i na tvoj dodir

to je samo
jedan leptir izleteo iz tame ličinke
oslobođen stega i sprega što su ga
predugo vezivale za
nevidljive okove njegove
zaboravljenosti od sebe
istinskog

to su samo zvuci
melodije što je moje srce peva
po prvi put u životu
zahvalno i ranjeno
u isti mah

to je samo strepnja
da voleću te dugo dugo
i onda kada zaboravim
na koju si stranu otišao
i kad ću moći da te nađem
tek ako te
u sebi potražim

Trenutak

I ja ponovo osećam kako volim ovaj svet
nema nikakve važnosti što sve se ruši
što ova pustoš ispunjena
peskom što se rasipa kroz prste
ostavlja nove tragove bola na
još uvek nevinoj duši

Volim daha tok i njegov blagi ritam
nežnost u pogledu i
veličinu opraštanja
volim savladavanje brzaka što te
obaraju kad im se najmanje nadaš
ali ti ustaješ
i ustaješ
čak i kad nepovratno padaš

Volim, nebitno mi je ostalo sve
neka tiha radost kao pupoljak
usred nepreglednog mora tuge

Neka sve nestane i neka sve mre
nepobeđen duh u sred poraza
pisaće i dalje divlje stihove
ne zapitan hoće li se oni svideti nekom
da li će biti obrisani
u idućem reke talasu nekom
nek kuca ovo srce neka se zazvone zvona
neka se prekriži nebo
notama iz dubine eona
večno zastave neka vijore, kako
razumem te reči sad
i kako vidim da želja
da te pritisnem na svoje grudi
može i drugačije da se živi
postoje svetovi drugi u kojima je svetlost zauvek sjajna
i to je jedino važno.
iako znam da za mnoge ta istina
ostaće zauvek
tek neizreciva
tajna.

Slika

razbijeno staklo
ogledala parčići na podu
cakle se
zarivaju se u kožu
crvene kapi kaplju na tepih
meko
bešumno

paperje krila
rasulo se
kao neki
praznik
njihova igra
kroz vazduh
samo tišina je
nikog da se
osmehne
da udahne miris
radosti

misliti
izlišno je
žmureti
žmureti
i nikad
ne otvoriti
oči