nema te.
onaj rani prošlogodišnji sneg
prekrio je sve naše
buduće tragove.
drhte ti ruke
iz kojih se prosipaju
sitne reči
odbijaju se o nisko nebo
pogađaju baš onako
duboko
zagrlio nas
jesenji vetar i
žuto lišće
lepo je samo u zoru
dok spavaju ptice
dodirom
malenog miša što bi
orao da bude
jednoga dana
ko zna
samo setu budiš
prosipaš je po
nepreglednim njivama
moje plodnosti
naravno da će se primiti
kad je jedna ljubav
mogla da se uzoholi pa
to da postane
zašto se ne bi
sada raspadali
svi ti atomi fraktalski
sve one svetlosne godine
igre koje smo igrali
zašto da ne
ko će da kaže
da bi drugačije bilo bolje
ne znamo o sebi niti o drugima
ništa
i čini nam se samo ponekad
da smo neku zlatnu žicu pronašli i sledili je
i onda se čudimo
odakle odjednom srebrno inje
i grobovi
pored puta.................
0 comments:
Post a Comment