Pramen svetla

otišla si tamo gde te ne možemo pratiti..
ostavila za sobom ovu zvezdanu prašinu
što se spustila u naša naručja meko
poput tvojih dlanova
nekad

srebrne niti tvoje kose uplele su se između svetova
tek da nam kažu da si tu negde
da ćeš uvek biti tu
i kad te ne bude

tvoj glas
i tvoje ruke
tanane i nejake
na kraju
odneli su sobom sva naša nerazumevanja
sve naše nesposobnosti
da ti pružimo potpuno
ono što ti je jedino bilo potrebno

da te neko prihvati i voli
baš onakvu
kakva si bila,

devojčica zaspala u koraku
ka svetu večne dobrote
pravde
ljubavi.....................

i opet..

Dok tvoja ljubav
prodire u mene poput
lave što se uspinje
uz to grotlo vulkansko
uzdrhtalo
poput lavine što se
nezaustavljivo obrušuje
niz padine glečerske
rasprostirući se
i zaustavljajuci tek po
mekanim dolinama podatnim
moja ljubav šapuće u tvoje uho
reči nežne poput mesečine
popadale po plavim granama drveća
po srebrnom odsjaju na površini morskoj
crvenim ružama osušenim i zauvek
sačuvanim u odajama mog srca
za tebe
za mene
za to svitanje o kojem
kažeš
još kao dete sanjao si tek
a našao si me sada
sljubio svoje usne na moje
isprepleo svoju sa mojom vrelinom
usidrio svoju predanost u modru luku mojeg postojanja
prožeo me do najsitnijih damara svesti
i zar da ćutim
da ti ne otpevam melodiju
tog milja
što se nepovratno
u našu istoriju
zakiva...