Voli me barem ti bože
Kad oko mene već nikog nema
A moja ljubav bi da se preliva
Na nepoznate ljude i decu
Na udaljene  glasove ptica
Izlaske sunca, modra plavetnila
Šum okeana i tišinu jutra
Voli me barem ti, Bože,
Kad je od mene ostalo još ovo malo
Snage i kretanja putima ljudskim
Urušene težinom grešaka počinjenih
U pokušajima traženja Tebe
u onom u čem te nije bilo.
Voli me barem
Ti....






14.januar2017,
Dablin...

"Da volis ovaj svijet, i sva bića u njemu..."



...Ali drugi put ispričala mi je drugu bajku. Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu, i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali je njegova ljubav rasla, i on je mnogo radije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo. Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena morala joj se povinovati, i došla je, i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao k sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije samo jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala radost kroz njegovu dušu.  On je voleo, i pri tome je našao sebe samog. Većina njih, pak, vole da bi pri tome sebe izgubili.

Herman Hese

Dozvoli mi

Dozvoli mi da te zagrlim.
Dozvoli da uronim svoju samoću
u tvoje modre usne
da poklopim svoje vlažno lice
tvojim rukama
u klasje tvoje kose
da zabodem mač svojih tuga
zauvek
da se oprostim od patnji
od stradanja
i borbi

Dozvoli mi da te zagrlim,
onako jako, kao što stenje obgrljuje more
kao što pticu obgrljuje nebo
a noć tela ljubavnika
ako ih još ima
negde
u ovom slomljenom svetu..

Bol

Ponekad poželim kada bih mogla
da skupim ovu bol u šaku
da je odnesem daleko negde
na obalu mora na kojoj
spavaju školjke
i uz huk vetra što
razbija bele vrhove talasa
o stenje
raspletem njeno inje
u smiraj vrelog dana

Al onda
samo pogledam u sebe
i nađem
tragove svih tih borbi
po mojoj duši i shvatim

Da svih ovih patnji nikada nije bilo
ne bih ni tebe srela niti bih se
u bilo koje jutro u tvojem
zagrljaju našla
niti bi moja ljubav
u oči tvoje potonula
u njihovom plavom nebu
ne bi ptica mojih nadanja
široko raširila krila

I tad zagrlim svoju bol
kao jastuk meki što utanja
do dubina neprovidnih
u kojima se jedino mogu naći
dragulji spokoja i
sreće...



Istina

Trazim te.
Iako si jos tu, pored mene.
ali znam da ces otici.
nisi ti moj.
i nikada nisi ni bio,
samo mi se snilo, za trenutak
da su nam se putevi ukrstili
zauvek
da me tvoja ruka dotakla
da bi me iz korena
promenila
da ti pripadnem
bez sumnje

a onda se srusilo sve.
iz pepela sam te gradila
tek obris lika tvog
nasmesio mi se
a onda mi rekao
otici cu.
tamo gde me ne mozes pratiti.
vraticu se tek
ako mi ne bude dobro bilo
u tom gradu
hoces li me cekati
hoces li se za mene radovati
ako mi dobro krene

sledila mi se misao u trenutku
sva neznost skupljena u pupoljak ruze
iskapala je na zemlju
poput suza
tako sam htela
da vrisnem da ne odlazis
a znam
da me ni cuo ne bi
zabavljen
igranjem sa svojom buducnoscu
svim tim opcijama sto se otvaraju
tamo daleko

to je bolje za oboje kazes mi
ne vidis koliko me
tvoje reci ranjavaju poput samurajskog maca
preciznog
i nemilostivog

da, idi.
nemoj me pitati nista
nemoj mi zamerati ako te
uskoro sa nekim drugim pomesam
ako krenem u pravcu
gde nema nas.

...

tu me dodirni -
na raskršću svetova
jave i snova...

...

Ljubim Te.
Tebe nevidljivog
u sitnim noćnim satima
i u vreme Sunca u kojem
srce se topi ispunjeno miljem
Ljubim Te
dok u snovima zajedno letimo
vrteći se po vazduhu poput šarenog lišća
a tvoje ruke me grle
a tvoje zvezdane oči prodiru
u najtajnije odaje
moje duše

Ljubim Te.
Tebe skrivenog u školjkama na obali
njihovom zvuku kojeg prenose
još od pradavnih vremena
kada je ljubav bila neodvojena
od daha
kada je radost zračila u svakom
i najsitnijem pokretu tela
Tela, što su se ovila
jedno oko drugog
tvoje lice prislonjeno uz moje
tvoje usne što traže predavanje moje
Tvoja sam, Gospodine, jer
tako je oduvek bilo
i biće.

Dodir

klize poljupci tvoji po meni
osećam prosipanje milja u tim
najsitnijim porama duše što te
primila i privila u sebe

samo dodir tvoje ruke, na mišici, pod majicom
osećam rasprskavanje zvezda tamo negde
na nekom ostrvlju
bezdanskom
čiji je centar baš tu, baš ovde

svinut nadamnom
gledaš me, širom otvorenih očiju
zagledaš u svaki kutak
da ti ne promakne
neka slučajna kapljica moje ljubavi
koju probudio si još onda
dok te ni znala nisam
dok su nam se samo staze ukrstile
u jedno predvečerje
pred fakultetom
slobode...

Missing you..

Još ne sviće rujna zora
još ne trepti list sa gora
ne čuje se glas slavuja
zoru da najavi

Ne čuje se ni zefira
niti svirka od pastira
tišina je svud okolo
sve živo počiva

Neka cveta rosno cveće
nek se kiti s njim proleće
ja ga neću više brati
jer nije za tebe

Ja ga neću više brati
jer ga nemam kome dati
kojoj sam ga darivala
zemlja je pokriva

Svaka travka u spokoju
sad oseća radost svoju
a od mene radost beži
daleko daleko



Ti

iscuri iz mene poput peska iz peščanog sata
oslobodi puteve za neke nove misli
za neka nova snatrenja što su se zaplela
u umršene pramenove mojih nadanja
što lagano isparavaju
poput morske pene na vrhovima
razuzdanih talasa morskih

iscuri iz mene i odveži ove čvorove
koji pritiskaju bleda stopala o kamenje neizvesnosti
iznedri ljubavne uzdahe i blagost
u nemilosrdnim prerijama besmisla

pomiluj me
ljušturu okorelosti omekšaj i raščini
melodijama tvojih strujanja umiri mi srce
i podaj mi svoju bistru kap
tu, na vrh usne
tu, na koren žeđi najjače
što me muči ovako bezočno
u satima noćnim
pomodrelim
sitnim...