da ti kažem koliko me svaki sunčani zrak zaboli
koliko me otvori njihova nežna svetlost
tamo, gde sam još uvek ranjena
Htela bih da ti kažem za ove damare greha
koje sam počinila u duši svojoj prema tebi
prema sebi i celom svemiru i koji
mi pritiska pleća kamenim ciglama
Da ti ispričam kako me svaki korak
od tebe razdvaja i vodi negde gde ne prepoznajem nikoga
gde ničeg meni dragog nema
gde se paučina oko mojih ruku poput okova ovila
Da znam da je ovako bolje, samo u poređenju sa čim
da me je strah samoće i da te sanjam ponekad
da me nisi ostavio i da ti je do mene stalo
da mi se ne svetiš za ono za šta nisam kriva
Ali ćutim. Bolje je tako.
Moje usne preći neće ni jedna reč, ni jedno slovo
koje bi da te na tvom putu zaustavi.
Samo ću da ti poželim sreću, da se okrenem u sebe
i da zagrlim šta god da je
od mene
preostalo...
0 comments:
Post a Comment