Slutnja

eh, kada bih barem ćutati mogla..
pa da odćutim ovu prazninu
ovu teskobu što pritiska
ovaj očaj što nadolazi
ovu besmislenost nepovratnu
ovaj krik što odzvanja

eh, kada bih barem plakati mogla..
pa da otečem ove rane pomahnitale
pa da odnesem bujice straha
plime nevoljnosti
što kroz sve pore
prodiru

eh, kada bih barem koraknuti mogla
pa da nestanem sa ove zemlje
i u nekoj se drugoj stvarnosti probudim
gde ljudi i dalje biće ljudi
gde će se ptice radosno smejati
gde ću se setiti
ko sam
zašto sam
kuda