...

eto..
prošlo je svo to ludilo
pretpostaviti se moglo
vezivanje poistovećivanje
ovisnost
narkomanske krize
čemu.
nisam li znala da sama najbolje stojim
da mi ne treba neko
na koga se nasloniti ne mogu
da je bolje da menjam pravac
ako me neko vuče ka dnu
ako me razara
raseca
lomi a ne spaja
nije do njega.
nikada nije bilo do njega.

trebalo mi je da shvatim
da duša kroz bol da se oporavi može.
da je dno dna
nekada bolje mesto za početak
od onog u kom se pada
da ne posedujem ništa
i da je bolje tako
da provalija što je hučala i čekala
nije neprijateljska
samo ako joj se prepustiš
i odvojiš se od straha.

ponovo, nakon dugo dugo vremena
osećam taj izvor koji izvire u meni.
i ne trebaju meni drugi
da bih srećna bila.

naprotiv.
osamljen se kretati mnogo je brže
brzina ispunjava užitkom
skoro zarđale udove
ne pokrenute dugo
ponovo osećam vetar na licu
i to mi prija

a rane
rane bride.
jos uvek su sveže.
krvarile su dugo
još tu i tamo po koja kap kapne ali
to je proces kojem se nazire kraj.

malo je toga ostalo čime bi me ljudi mogli povrediti
sve te priče toliko su stare
da mi je više i dosadno da ih čitam.
unapred znam kuda vode mnoge staze
i,
ništa mi privlačno u njima nije.

drugi put ću bolje.