Uvek i Samo Ti

Volim te.
Oduvek sam te volela.
I kad ti lice nisam znala
i kad ti ruke nisam dotakla
i kad me tvoj snažni stisak
nije presekao u struku
a nežni poljubac
zarobio moje usne zauvek

Volim te.
znam svaku tvoju misao
svaki treptaj
snatrenja i snove
znam tvoje staze
i ono što te njima vuče
znam te
bolje nego što ti
samog sebe znaš
možda

Volim te.
Sanjam trenutak u kojem
će se ukrstiti staze naše
nema nikakve sumnje
da ćemo zauvek ostati stranci
kada u svemiru vibriramo
istim frekfencijama
različitim atributima
fasetima kvaliteta
akordnim notama
iste melodije
naše
jedinstvene
neponovljive

Ako me čuješ
a znam da me čuješ
evo šapućem ti
najnežnije reči
najstrasnijim uzdasima orošavam ti čelo
grlim te rukama beskrajnim kao more
u mojim zenicama
tragovi tvojih ideja
pratim ih sve
sve do jedne, one najskrivenije
najslađe..

Volim te.
Eto, samo da znaš i to
ovako, zapisano
crno na belo...

Sada

protiče vreme..
sporo teku spori minuti
nošeni vetrom ponekad hladnim
ponekam milujućim
otiče zauvek prošlost strašna
nema je više
poput krljušti zmije koja
košuljicu presvlači
rađa se u nama
novo jutro

ostajem ovde
čekam
nadam se
volim
puštam da prođe
ne činim ništa
ni jedan pokret da ti kaže
promeni ovaj tok
ovaj pravac
ovaj ishod

ni slovo molitve
moje usne da pređe
muk
tišina
samoća....

posle tebe

eto
sad više ne možeš da me ostavljaš
da se raspadnem svaki put
kad odneseš sobom pola mog srca
pola mozga
jednu ruku
svaki put po malo više
svaki put po malo duže
svaki put po malo dublje
po malo bolnije
po malo otrovnije
eto
otišla sam ja
prva
zauvek
zatvorila vrata
ja
obogaljena za ceo život
bez onoga što sam tebi radosno dala
svih ovih godina u kojima sam te
volela a
više ni u to nisam
sigurna

izmešale su se stvarnosti
jedna je nepovratno otišla
sa tvojim bolom otekla
ka tamnom dnu zemljinom
kada bih mogla da vratim
sve bih uradila drugačije
kada bih znala ovo što sada znam
ali sada
sada je samo kasno
prekasno za sve

Susret

Noć mi sklopi oči
i popne mesec visoko
zamreška srebrno more
umiri te velike bele ptice
i onda
tamo na obronku snova
sretne me s tobom
zračećim blistavim nežnim
kakvog te se još samo sećam
pomiluje me tvojim glasom
zagrli me tvojim dlanom
poljubi tvojim smehom
razgrne dušu i uroni u mene
tvojim vasionskim dahom
zaplavi zorom pokošenu travu
spusti se na usnule jaganjce pokraj puta
rasprostre livade pod naše aure
valovite
zgužvane poput te postelje
pod našim vrelim
beztežinskim telima

Zaboravimo da je noć
Zaboravimo da je san
i samo ujutru,
dok sunce bezobrazno prolazi kroz spuštene roletne
a ja osetim tvoju senku kako
me ovlaš poljubi u obraz
i iskrada se ka horizontu
gde se zemlja od neba razdvaja
ostanem još malo samo žmureći
ostanem bez pokretna i upijam
kožom tvoje otiske po meni
mahnem ti u svojoj nutrini
pre nego što krenem dalje
da se susretnem sa
svakodnevicom
pomalo sivom,
nakon tebe

mogu li

mogu li ti reći koliko te volim
koliko mi duša prema tebi teče
mogu li ti smehom dodirnuti srce
ispitati dahom s tobom ovo veče

mogu li ti reći koliko te snažno
osećam u svakom damaru svog tela
i koliko čeznem da te opet sretnem
da te ljubim dugo, predam ti se cela

mogu li da stisnem na te svoje grudi
da obgrlim tvoje blistanje i zrake
da ti pričam dugo do u sitne sate
kako mi se struja ljubve za te budi

mogu li sa tobom kao s svojom snagom
preleteti žizna sva grotla i vrela
i zaspati tiho pored tvojeg tela
tvojeg nežnog lika meni tako dragog.

Ali Prestala Sam Da Sanjam

Od noćas, ne tražim te više..
ni jednog tebe skrivenog u nekom njemu
ili u mnogima od njih
ne trebam da me grliš
da osećam tvoju želju zamnom
tvoje uzdahe da slušam
tvoje čežnje da ispunjavam

od noćas hodam sama
hodam uspravno kao kraljica
koja je svesna svoje moći
koja se divi lepoti svojeg kraljevstva
koja mu služi svim svojim silama
svom dušom iz raja izbeglom
i u raj vraćenom

od noćas
svet je svetlucava kap na dlanu
najdragocenija
moja

Nedostajanje

Ako se vratiš, ne budi me.
Dovoljno je jutara zaplavilo
u mojim maglujskim krošnjama
ispunjenim vetrovima
tvojih uzdaha.

Ako se vratiš, ne kucaj.
Vrata mog doma su dovoljno dugo
lelujala otvorena
lupajući o dovratak
zaključana su sad.

Ako se vratiš, ne ostavljaj pisma u sandučetu.
Odavno u njega niko ne pogledava više
radost iščekivanja u ravnodušnost se pretvorila
a ravnodušnost u kamen.

Ako se vratiš, ako se ikada vratiš
potraži me u sećanju
i nađi me onakvu
kakvu si me ostavio
sa svojim poljupcem na usnama.

Snovidjenja

Oslobađam noćas pticu
mojih htenja
Zarobljenu u grudima
Tvojim ćutanjem

Prizivam noć da me isceli
Od tvojih dodira
Kao toliko puta do sada

Ostaviću ti u amanet
Moje osmehe izazvane
tvojim pokretima
Onih noći u kojima smo se zar ne
voleli
A pripadali jedno drugom nismo

Zauvek ću ti uzeti samo odsjaj u očima
Onaj crni mrak što nas je obavijao
Tvoje prste na mojim usnama
Tvoje uzdahe što odzvanjaju
u ovom snovidjenju

Usamljeni Jahač

Sviđaš mi se
a tako si čudan
brišeš tragove za sobom
zatvaraš vrata
bacaš na svoje stope
u pesku
pregršt morskih trava
i iskradaš se
u noć

i tek onda
kad neko daleko svetlo
u tebi zatreperi
neki zvuk glasa
il ko zna šta probudi
kucanja nečijih žila
dođjes polako
neprimetno
i samo blagi dodir
prstiju tvojih
na ramenu
strese me
od vrha
do dna

čudan si
jako
i sviđaš mi se
mnogo

iako znam
da nikad
ali nikad
ti nećeš
biti
niti si
bio
moj

e možda mi se
to dopada
najviše
do svega

ko zna

ne čekam idući susret jer
možda se nikada desiti neće

a smešim se

Ti

pokloni mi svoje
najskrivenije
trenutke
čuvaću ih
pažljivo
i zauvek
isto kao ove
zelene tragove
tvojih
dodira na mojoj
koži

pokloni mi
svoje snove
dopusti
da ih odsanjam
tvojim
očima
neka niti
tvojih lutanja
useku se
i u moja
stopala

pokloni mi
tamu
tvojih
besanih noći
i svetlost najtajnijih
magičnih jutara
nek se zvezda
tvojih
uvida
razliva po meni
i u meni

i ostani pritom
svoj
sasvim svoj
kakav jesi
jer
drugačijeg
te i ne bih
mogla
voleti