U sećanju II
šapućem ponekad tvoje ime.. kad niko ne čuje, kada sam skrivena u svojim odajama, u hladnim zidinama oko kojih miljama nema nikoga..
nije da mi nedostaje.. pobegnem od trenutaka u kojima te nema, zagrlivši te kao nekad.. onda dozvolim sebi da samo dišem pored tebe bez reči, i moje se telo isceljuje od tuđih dodira, poljubaca stranaca u kojima te predano tražim.. mada sam unapred znala – ni u jednom te nije bilo..
poželim tad da se raspadnem, da se moj prah razlije do neprepoznavanja, da ostanem u tom disanju zauvek.. pored tebe.. pitam se zašto sam morala da te sretnem.. zašto si morao da me ostaviš.. zašto vise ne umem da hodam sama.. moji se koraci sapliću, kolena su mi izgrebana od padanja i ponovnog ustajanja, od pokušaja ustajanja, uzaludnog.. nećeš mi pružiti ruku, nećeš me pitati kako sam, samo jedno oprosti i umirio si svoju savest? da li.. da li uopšte postoji pravda za one koji su išli pogrešnom stazom namerno, znajući šta čine.. gorak je ukus tvoje kože pod mojim prstima.. ne zameram ti ništa..
samo te hoću još, .. samo mi nije svanulo jutro od one noći u kojoj smo se rastali, a nisam ni slutila da je zauvek… koliko je meseci trebalo da to shvatim? možda još uvek nisam.. dušo.. ljubavi moja.. moja.. nisam ti to govorila na početku.. od kada jesam kao da sam nas proklela.. naravno da nisi moja, a ipak jesi.. moja ljubav.. da li će iko od nas troje, uspeti da bude ponovo srećan? ja, ne verujem…
