Srce Gospodnje

"Sve dok u kavezu spavam, Ti si moj plavi san"



Svetlost svoju, svetlosti mojoj dodaješ,
Sine Svetlosti,
dok dušu budiš mi.
Beskrajno blagim prstima svojim miluješ joj lice
i šapćeš svete reči: "Talifa Kumi".

Pa gledaj, dušo još snena:
Sve ove livade sunčane i cvetne zovu
i horovi Anđela čekaju te... :
"Dođi u carstvo svoje".

Ranjiva i nasmešena, u haljini od svetla
uđi u ovaj vrt.
Gledaj, dušo...
Duh Njegov došao je
i otvorio vrata kaveza tvoga.
Ne boj se ruke Njegove
Ne boj se što kaže ti da si Slobodna.
Napusti ovo maleno pojilo
čija punina uvek od drugog zavisi.
Ostavi kavez ropstva svog
i podaj Svetlosti ruku.

Kavez ropstva tvoga je
kavez na srcu tvome što Ljubav
od tebe sakriva.
Kavez ropstva tvoga je
kavez na telu tvome što
krilima ne da ti da se rašire i slobodno lete.
Kavez ropstva tvoga je
kavez na očima tvojim što
Svetlost od tebe razdeljuje.

Pa seti se, Dušo još ustrašena... :
Svetlost, tebi nije nepoznata
pa da se bojiš prostranstva Njenog.
Niti je uistinu toliko tvoje bivstvo
da mu je kavez dovoljna mera.

Dušo božanskog porekla, što si se uhvatila
u zamku nižeg sveta,
Podaj Svetlosti ruku i uđi
u svoje Prirodno Kraljevstvo.

Molitva Ljubavi

Podaj mi Gospode mir
i večnu Ljubav Tvoju
Sve-svetog Života plamen
udahni u dušu moju.

Daj mi očima vida
ušima mojim sluha
I žednim grudima ovim
Podaj Svetoga Duha

Tebi se molim Oče
kog kao dete grlim
jer celom sobom ka Tebi
žurno hitam i hrlim.

Za pute neznane ove
opremi me štitom Vrlina
I mač mi Istine daruj
da stignem pred Tvog Sina

Sa suzom da kleknem smerno
pred Njeg, k-o tek rođena duša
što ljubi neizmerno
i Glase Njegove sluša.

Podaj mi Gospode mir
i večnu ljubav tvoju
Presvetog života plamen
udahni u dušu moju.

Dijani

O čuješ li, Ljubljena, duše moje zov,
slutiš li oluju koja, bez blagoslova tvog
u meni besni i vri
udara, u nežne obale moje duše i
ruši ih
vidiš li suze u srcu mom i telu mom
znaš li da bog - naš voljeni gospod
u njima plače...
Gorak je ukus krvi koju gutam u suzama
sama, i prezrena
Ljubljena najdraža i najvoljenija prijateljice moja
znaš li da nikada nisam znala nikoga poput tebe
niko te nije dostojan
niko Tebe u srcu mom ne može da zameni
niko sem vas one dane ne može da vrati
ni moje suze mojim srcem i dušom
ne može da ispuni...
Spram vas sve je bledo i pusto u duši mojoj
Volim Te... Volim Te... Volim...
Zar ljubav moja u duši Tvojoj odjeka nema?...
Zar samo bol koji me boli i ti u duši svojoj osećaš
Znaš li da sam bez vas potpuno sama
Znaš li da lutam sa slomljenim srcem na dlanovima
dok me đavolji vetrovi udaraju o stenje
Boli me Tvoja bol
Boli me Tvoja ravnodušnost
Plaši me tvoj strah, Tvoja zatvorenost
u kojoj za mene nema imena.
Đavo me porobljuje Sestro moja
Ali Bog u centru duše moje biće Jači
Jer On Jeste Jači
iako je sada mlad i nejačak, novorođenče
nedonošče
Jer demon Centar moj nije
već samo laž
i kao svaka laž
on će svisnuti i nestati
Sestro moja...

Dok ponoć kuca na vrata usnulog grada
jedna je lampa još ostala da gori
Ko se tu i čemu u osami svojoj nada
i sa čime li se srce njegovo bori?

K'o blagi lahor koji povija grane
to drhte strune nežne njegove duše.
Da l' sanja on svetlije radosne dane
ili se stepenice života pred njim lagano ruše?

Svitanje

Eh, kad bi ljudi bili tako dobri kao Zemlja,
kako bi se mogli voleti...
Jer Zemlja, život - o da,
oni se mogu voleti, u svoj lepoti svojoj.

Eh, kada bi i mi bili tako lepi kao zemlja;
kao jedna tihana noć pod mesecom koji proviruje iza oblaka,
kao njegova svetlost koja se probija kroz granje čineći sitne listove srebrnim i...

Kada bi duša naša bila tako beskrajna kao nebeski prostor
ispunjen ljubavlju, najtajnovotijom silom u univerzumu
Oh ljudi, mi bi bili Jedno...

O da, Zemlja se može voleti,
i tihi život zemaljski se može voleti,
ali ljudi - o mogu li se ljudi zaista voleti?
Mogu li - zaista biti jedno?
Svi, uvek, biti zaista dobri, hrabri i pošteni,
i široki, sasvim, sasvim široki...

O da, mogu;
samo za to, ljudi moraju biti Slobodni.

Molitva

Bože, molim te da mi oprostiš
za ono što pomisliti neću
za ono što promisliti neću
za ono što doživeti neću

za sve neodsanjane snove
za sve izlete van moga puta
za svest što ponekad odluta
za sve, za sve, Bože
molim te da mi oprostiš.

Al Bože,
molitvu ti upućujem ovu
ne zbog oproštaja vec zbog želje
neutoljive
i blagoslova tvog
da pomislim sve što treba
da promislim o svakom signalu neba
da doživim svaki zov sudbine svoje
da odsanjam sve snove duše moje
da nikad ne skrenem sa puta tvoga
da svest bude upućena do sveg suštastvenoga
da spoznam sebe u virovima života
i saznam sve što se o sebi saznati može,
za svaki korak na tom putu, molim te,
blagoslovi me, Bože.

Budućnost

BUDUĆNOST me gleda svojim velikim očima,
i tiho šapuće u uho nepoznate reči.
Muči me, gladno tražeći moju strpljivost,
a ne zna, da se u meni rađa samo bes,
želja za vriskom i krikom...

BUDUĆNOST me zove svojim hladnim, vetrovitim prstima
i promatra moju reakciju.
"Zašto?!", pitam je,
a ona se samo zagonetno nasmeši
i podigne jednu obrvu.

Lagano otrči iza ugla i gviri...
Besno okrenem leđa i mislim,
konačno će me ostaviti.
Rasterećena pođem u suprotnom pravcu i
skamenim se.
Oslušnem s nevericom,
i čujem njen lagani hod tu,
baš iza mojih leđa.
Opet me prati!
Dohvatim plamen,
i poželim žarom ugljevlja da joj izgorim tabane
ne bi li stala.
Želim da je zaplašim,
a ona, kao dete
nakrivi glavu i tužno prošapće:
"Zar bi ti mogla...
Zar ćeš TI?!"
Ma ne, kažem naglas
i bacajući plamen slegnem ramenima.
Šta ću? - Jača je od mene!
Zato me i ganja, pomislim.

I umesto da joj konačno počnem verovati da je
prošlost prošla i da mi je
samo još ona ostala,
ja se opirem.
Bezuspešno dozivam stvarnost,
provlačim prste kroz kosu i...
Nesvesno, okrećem se.
Dobro, pobedila si! Priznam.
Evo ti ruka.
Trenutak mi se učini strašno dug
postanem svesna i
gledam začuđene, prazne ruke u vazduhu...
"Gde si sad?", vrisnem,
"Sad mi je dosta!"
E, svašta...
Koraknem dalje ulicom
i - uspem da vidim samo
odsjaj njene lepršave haljine
i bledih bosih nogu u daljini,
tamo gde se spajaju drvoredi...

BUDUĆNOST me gleda svojim velikim očima
i tiho mi šapuće u uho nepoznate reči.
Muči me, gladno tražeći moju strpljivost,
a ne zna da se u meni rađa bes, i želja za krikom.

BUDUĆNOST me zove svojim hladnim, vetrovitim prstima,
i promatra moju reakciju.
Zašto?, pitam je,
a ona se samo
zagonetno
nasmeši...

Kiše

Ja volim proleće kad kiše dođu
i sruče sebe u moje prozore.
Kapljice vode, u svakoj biser
potope šumom školjaka zore...

Tad sanjam neke daleke vale
što udaraju koralna jutra
U plave magle boje im sutra
i svake večeri vatre im pale

pod sjajnim svodom.
Prsnu me kiše tad svojom vodom
i san mi šumom školjki odnesu...
Ja volim proleće kad kiše duge
u moje prozore suze istresu.

Sonata u predvečerje

Crnokosi, crnooki usnuli dečače,
probudi se, čuješ li?
Budim te već tri godine,
dopire li moj tihi glas do tvog sna?
Čuješ li...?!
Sanjam kišu nad Evropom
sedam godina dugu
od onog dana kad sam tebe srela
na ovom balkanskom podneblju,
uz šumove jedne reke...
Evropa, Balkan i jedna obala, šta posle?
Probudi se, čuješ?!
Tvoj bezbrižni, tihi san
za mene je mora
bez jutra.
Mora bez tvog jutra,
bez tvoje noći.
Moja mora...
Probudi se.
Sanjam kišu nad Evropom
sedam već godina dugu
mnogo je?
San ti pravi nestašni
smešak na obrazima
i u kosi gar i noć
stopljeni u tvoje zvezdane
lokne.
Tvoje lokne na mojim dlanovima
tvoj gar pod mojim noktima,
Osećaš li me?
Polako, sasvim polako podigni trepavice
i dopusti da sjaj tvojih zenica
proguta i mene.
Sanjaj me!
Neka se sva preselim u tvoje prostore,
na tvoju toplu postelju,
da se zavučem pod tvoj beli jorgan
i zauvek zaspim sa tobom.
Što da te budim?
Sanjaćemo zajedno, jer
možda će tako trenutak buđenja
doneti dugu u olujno sive prostore
mojih snatrenja nad tobom.
Uzmi sve, i kišu, i dugu, i snove,
i bićeš za mene
Svetlost koja sja na Horizontu...

Smrt

Život je davno otišao od mene trčećim korakom.
Ostala sam sama i prazna, samrtno hladna, bleda, mrtva.
U kristalima šećera slast bitisanja tražim,
Na ovom krvavom svodu razapeta sam jedina žrtva.

Jer nema Hrista, i nema Boga. đavoli slobodno plešu.
Njihove igre rastresaju ovo nekada sigurno tle.
Sa nestrpljenjem već skupljam ostatke duše pod tom crnom zemljom
neshvatajući da se mora mreti kasnije ili pre.

A hoću život! Taj život slatki u svojim venama snevam.
Ne mogu ovako, teška je ova zemlja nad telom mojim...
Dok krvavim noktima po tamnom drvenom sanduku grebem
da ne oslepim od nagle svetlosti ipak se strašno bojim.

Sahranu svoju vidim i sada, drhtim dok ovo pišem...
Sećam se svega, suza u očima neba i crnih ptica.
Sad sve je kasno. Jer mrtva pluća ova neće disati više,
i tamna sočna zemlja pala je preko mog lica.....