Vernost

Vernost nam je odavno ostala nepoznata
Ona umire u trenutku rađanja
jer na svet dolazimo kao ljudi
Sa tom rečju "čovek" mi gubimo pravo na
svest
Svetlost pozornice se naglo gasi
bespomoćno mlataramo u mraku rukama i
pokušavamo umilostiviti nepomične
predmete da nam pomognu

*

Reci, veruješ li
da postoji sreća,
i da zemlja snova
nije baš daleko
I da ljudi nisu
izgubili oči
da u ovom svetu
za te brine neko

Reci nadaš li se
da će doći dani
kada će nestati
svih ljudskih okova
Da će čista voda
izvorom poteći
i da sve se može
početi iznova...

Reci mi da nada
još uvek postoji
da nije kraj svemu
što bilo je lepo
Reci mi i znaj
da smejati se neću
i da ću ti sve ja
verovati, slepo.

Reci da bar nekad
neće biti rata
da će mir po svetu
valovima teći.
O, da li postoji
BAR JOŠ JEDAN ČOVEK
koji će bar reči
utehe mi reći...

Krug

Ne, nije mi jasno, pa zar nisi znao :
razlozi za boli svuda oko nas su.
Život može samo smisao da gubi
- sve drugo predstavlja hladnu dekadansu.

Ne mogu da shvatim kako nisi znao
- pustinjske oaze su fatamorgane.
Svih izvorskih voda davno više nema,
prozori su crni, bezobličja tame...

Ne, još ne razumem, zašto nisi znao
vrhovi planina - prepreka su nova.
Ali i da pođeš, il' čak kročiš tamo
čućeš samo odjek sopstvenih krikova.

Ja želim da shvatim što to nisi znao
da i s toplog dlana bubamara ode.
Da, ruža još ima svoja dva-tri trna,
al' je nesposobna njima i da bode.

Kako da razumem kada nisi znao
- sve vatre na kraju samo su pepeo,
da vetrova krila s njime se igraju;
Ostaje praznina - crnog pakla veo.

Da. Tek sada vidim: nikad nećeš znati.
Al' učini nešto!, poželi da lažem!
Mora da postoji i izlaz iz kruga
Još veruj u ljude - samo to ti kažem!

Ja želim
ja tražim
ja nadam,
ja hoću
ja čekam
ja ljubim.

Ja delim
ja bežim
ja padam,
ja ćutim
ja plačem
ja gubim...

Recite mi!

Recite mi, čemu da se nadam?
Zar tom hladnom, stranom svetu
Otuđenom i dalekom,
i beskrajno praznom, crnom...

Recite, pa zar postoji neko
ko je doš'o do dubine
pravih ljudskih osećaja,
do suštine i istine?

Recite, pa zar se u laži može,
u prljavštini, pod maskama
živeti; u bledom sjaju
onih što se zovu
- tama?

Mrak. Svud okolo mrak je samo.
Oči slepe, bleda lica,
nebo crno zatvoreno
bez sunčevog sjaja, ptica
bez ičega...

Bez ljubavi, osećaja,
bez toplote zagrljaja
i bez suza, i bez tuge
i bez sreće, bez očaja...

I bez svega, što život
životom čini.

Sramno delo ljudskih ruku
što ubiše postojanje
večitosti i trajanja
nečeg što životom zvaše.

Sramno delo ljudskih glava
što nestade i Čoveka
i rose sa vlati trava
i majčinog, čistog, mleka.

Ničeg nema...

Ali ja se ipak nadam
da će praznine vladarstvo proći
da će bedem neprohodni
načinjen od ostataka ljudskih srca
zaustaviti i sprečiti vandalizam
I da će mir konačno doći
i da spokoj blagorodni
daće, makar suza onom
stvoru, što bez glasa grca
pod teretom svih nepravdi
ovog sveta.

I da će se smeh vratiti
u bezglasne, male usne
... deteta ...

Voz do Plavetnila

Nebo
razapeto kao paukova mreža
tanana i nežna,
ali - zarobilo je Sunce sa jedne strane,
a mene, sa druge...

Tamne večeri
raspliću svoje kose u mojoj sobi.

Nemire slutim...

Daleki moj dome

Daleki moj dome, ti sunčani sjaju
donesi me sebi, svom tamnom beskraju..

Dopusti mi samo da osetim sreću i skamenim suze
što niz lice kreću...


Zar ne vidiš srce što se tiho guši..
Osećaš li očaj, bol u mojoj duši...

Plovim iznad svesti i tonem u bezdan dok negde daleko
sviće novi dan...


U tom tamnom svetlu ja ne vidim sebe
a htela bih biti blizu pokraj tebe...

Jer uvek se leptir vraća prvom cvetu, a ti si daleko
u nedostižnom svetu...



Christiane & Ross forever