...Ali drugi put ispričala mi je drugu bajku. Bio je
jedan ljubavnik koji je voleo
bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu, i mislio je da će sagoreti od ljubavi.
Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo nebo i zelenu šumu, potok
mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo,
i on je osiromašio i postao bedan. Ali je njegova ljubav rasla, i on je mnogo
radije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju
je voleo. Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i
privlačila je i privlačila, i lepa žena morala joj se povinovati, i došla je, i
on je stajao raširenih ruku da bi je privukao k sebi. Ali dok je pred njim
stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on s grozom oseti i spazi kako je
privukao k sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao
pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u
susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije samo jednu
ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i
rasipala radost kroz njegovu dušu. On je
voleo, i pri tome je našao sebe samog. Većina njih, pak, vole da bi pri tome sebe izgubili.
Herman Hese
