Molitva

Bože, molim te da mi oprostiš
za ono što pomisliti neću
za ono što promisliti neću
za ono što doživeti neću

za sve neodsanjane snove
za sve izlete van moga puta
za svest što ponekad odluta
za sve, za sve, Bože
molim te da mi oprostiš.

Al Bože,
molitvu ti upućujem ovu
ne zbog oproštaja vec zbog želje
neutoljive
i blagoslova tvog
da pomislim sve što treba
da promislim o svakom signalu neba
da doživim svaki zov sudbine svoje
da odsanjam sve snove duše moje
da nikad ne skrenem sa puta tvoga
da svest bude upućena do sveg suštastvenoga
da spoznam sebe u virovima života
i saznam sve što se o sebi saznati može,
za svaki korak na tom putu, molim te,
blagoslovi me, Bože.

Budućnost

BUDUĆNOST me gleda svojim velikim očima,
i tiho šapuće u uho nepoznate reči.
Muči me, gladno tražeći moju strpljivost,
a ne zna, da se u meni rađa samo bes,
želja za vriskom i krikom...

BUDUĆNOST me zove svojim hladnim, vetrovitim prstima
i promatra moju reakciju.
"Zašto?!", pitam je,
a ona se samo zagonetno nasmeši
i podigne jednu obrvu.

Lagano otrči iza ugla i gviri...
Besno okrenem leđa i mislim,
konačno će me ostaviti.
Rasterećena pođem u suprotnom pravcu i
skamenim se.
Oslušnem s nevericom,
i čujem njen lagani hod tu,
baš iza mojih leđa.
Opet me prati!
Dohvatim plamen,
i poželim žarom ugljevlja da joj izgorim tabane
ne bi li stala.
Želim da je zaplašim,
a ona, kao dete
nakrivi glavu i tužno prošapće:
"Zar bi ti mogla...
Zar ćeš TI?!"
Ma ne, kažem naglas
i bacajući plamen slegnem ramenima.
Šta ću? - Jača je od mene!
Zato me i ganja, pomislim.

I umesto da joj konačno počnem verovati da je
prošlost prošla i da mi je
samo još ona ostala,
ja se opirem.
Bezuspešno dozivam stvarnost,
provlačim prste kroz kosu i...
Nesvesno, okrećem se.
Dobro, pobedila si! Priznam.
Evo ti ruka.
Trenutak mi se učini strašno dug
postanem svesna i
gledam začuđene, prazne ruke u vazduhu...
"Gde si sad?", vrisnem,
"Sad mi je dosta!"
E, svašta...
Koraknem dalje ulicom
i - uspem da vidim samo
odsjaj njene lepršave haljine
i bledih bosih nogu u daljini,
tamo gde se spajaju drvoredi...

BUDUĆNOST me gleda svojim velikim očima
i tiho mi šapuće u uho nepoznate reči.
Muči me, gladno tražeći moju strpljivost,
a ne zna da se u meni rađa bes, i želja za krikom.

BUDUĆNOST me zove svojim hladnim, vetrovitim prstima,
i promatra moju reakciju.
Zašto?, pitam je,
a ona se samo
zagonetno
nasmeši...

Kiše

Ja volim proleće kad kiše dođu
i sruče sebe u moje prozore.
Kapljice vode, u svakoj biser
potope šumom školjaka zore...

Tad sanjam neke daleke vale
što udaraju koralna jutra
U plave magle boje im sutra
i svake večeri vatre im pale

pod sjajnim svodom.
Prsnu me kiše tad svojom vodom
i san mi šumom školjki odnesu...
Ja volim proleće kad kiše duge
u moje prozore suze istresu.

Sonata u predvečerje

Crnokosi, crnooki usnuli dečače,
probudi se, čuješ li?
Budim te već tri godine,
dopire li moj tihi glas do tvog sna?
Čuješ li...?!
Sanjam kišu nad Evropom
sedam godina dugu
od onog dana kad sam tebe srela
na ovom balkanskom podneblju,
uz šumove jedne reke...
Evropa, Balkan i jedna obala, šta posle?
Probudi se, čuješ?!
Tvoj bezbrižni, tihi san
za mene je mora
bez jutra.
Mora bez tvog jutra,
bez tvoje noći.
Moja mora...
Probudi se.
Sanjam kišu nad Evropom
sedam već godina dugu
mnogo je?
San ti pravi nestašni
smešak na obrazima
i u kosi gar i noć
stopljeni u tvoje zvezdane
lokne.
Tvoje lokne na mojim dlanovima
tvoj gar pod mojim noktima,
Osećaš li me?
Polako, sasvim polako podigni trepavice
i dopusti da sjaj tvojih zenica
proguta i mene.
Sanjaj me!
Neka se sva preselim u tvoje prostore,
na tvoju toplu postelju,
da se zavučem pod tvoj beli jorgan
i zauvek zaspim sa tobom.
Što da te budim?
Sanjaćemo zajedno, jer
možda će tako trenutak buđenja
doneti dugu u olujno sive prostore
mojih snatrenja nad tobom.
Uzmi sve, i kišu, i dugu, i snove,
i bićeš za mene
Svetlost koja sja na Horizontu...

Smrt

Život je davno otišao od mene trčećim korakom.
Ostala sam sama i prazna, samrtno hladna, bleda, mrtva.
U kristalima šećera slast bitisanja tražim,
Na ovom krvavom svodu razapeta sam jedina žrtva.

Jer nema Hrista, i nema Boga. đavoli slobodno plešu.
Njihove igre rastresaju ovo nekada sigurno tle.
Sa nestrpljenjem već skupljam ostatke duše pod tom crnom zemljom
neshvatajući da se mora mreti kasnije ili pre.

A hoću život! Taj život slatki u svojim venama snevam.
Ne mogu ovako, teška je ova zemlja nad telom mojim...
Dok krvavim noktima po tamnom drvenom sanduku grebem
da ne oslepim od nagle svetlosti ipak se strašno bojim.

Sahranu svoju vidim i sada, drhtim dok ovo pišem...
Sećam se svega, suza u očima neba i crnih ptica.
Sad sve je kasno. Jer mrtva pluća ova neće disati više,
i tamna sočna zemlja pala je preko mog lica.....

* *

Osećam vaš nemir, vaše crne slutnje,
tuga vaša puca i muti mi pogled.
drhtim celim telom, srce moje prska
rastapam se s vama sve do u nedogled.

Ja vas volim, znajte, večno s vama mreću.
vi ste moja duša, vazduh koji dišem.
Niko neće znati koliko je bola
i patnji u meni dok vas zorom pišem.

Samo moje vi ste, moja svest i savest
nespokoj i čemer, gorak ukus krvi;
i zvezde u noći, Sunce vasionsko,
svake misli vrele treptaji ste prvi...

Zato nikad više, obećavam sobom,
oči neke tuđe videti vas neće.
Shvatila sam, samo meni ste sva radost,
odraz samo moje nesreće i sreće.

Slutnja

U punoj sobi ja tražim kutak
- da se tu svijem.

Nervozno rukama ja lice tražim
- pa da ga skrijem.

Na dlanu slobodne oči da vidim
- suze da lijem

Uzalud sve to, nema ni glave
- da je razbijem...

::Ljubav::

Zatvoriću oči. Gledaću ledene bregove
plavo zelenih snova kako mećavom veju.
Sklopiću ruke. Žmurećim dahom čuću
kako se zvonko, pritom, pahulje tvoje smeju.

Tonem u beskraj. Poslednjim srcem svesti
zariću nokte u jastuk.
S njegovih ranjenih krila, bezbroj mekanih ptica
prhnuće tad uz strahom ispunjen zvuk.

Nazreću senke. Moja pluća prepuna sna
napuniće se cvećem. U polju beskrajnih trava
disaću laticom tvojom
dok prstima zemlju krećem.

Voleću tebe. Sve prepelice snene
u oko ti ne mogu stati, ma kako da su malene.
Zauvek sklopljenih krila sleteću na tvoje grudi i
snom ću spržiti zene.

Šućur

Na staroj polici šućur je žuti.
Prastari svedok prošlosti jedne.
Zeleno - sivim bojama gleda,
o sveloj mladosti žalosno ćuti.

Suv je iznutra. Davno ubijen
rukama nekog 'vrlog' čoveka.
Senkama svojim k'o da me pita:
"Zašto sam tako surovo svijen,

Zatvoren praznom ljuskom?" Vapije!
Da ga bar malo zavolim, moli.
"Hoću Slobodu, zatvor me boli!
Razbij to telo što tajnu krije!"

Stalno me zove. Čoveče mladi,
ti što unutra nemoćan čekaš,
ne zovi nemoć! snaga ti treba.
Kraj mora vode mre se od gladi!

Shvati me jednom, šućure žuti.
Pa mi smo isti, nemir i beda,
Oklop što koči ruke i pogled
O ćuti, molim te, zauvek ćuti...

Slušaj me

Ne brini sad, jer svaki poraz će proći.
Bol odlazi daleko, i na horizontu sja.
Samo veruj, ludački smelo i drsko, da
olujna kišna kap ne spira ništa s listova.

da, udarati može, i pritom zadavati bol
Može i lomiti kidati i seći, i ostavljati prazninu za sobom.
Al' sunce nakon kiše uvek iznenada grane,
osvetljavajući prostore beskraja nad tobom...

U srce poput zrake, uvuče se toplina
Blaženstvo, poput srebrnog praha, na dušu ti se prospe.
Tad voli, veruj, nadaj se!, ne kloni zagledan
u tamno nebo, kad se zvezdama ospe.

Ti si Čovek; budi bar malo ponosan na to
ma kako malo razloga za to da ima ti se čini.
Ljubi pravdu, ljude, ceni sebe, pruži ruke
i sa očiju dubokih, tamnih, crni plašt laži skini.

i tek tad, kad shvatiš ko si, gde si i koliko vrediš
prihvatićeš i poraze i uspehe ko stvarnost svoju.
i odleteće boli, i patnje nestaće za tebe
da nikad se ne vrate više. Veruj na reč moju.

Nekome ko je otišao

Mnogo, mnogo te volim.
Mnogo više, no što srce može da shvati.
"Sudbina je svemu kriva";
želim ti ugodan let...
Želim ti sve ono o čemu duša sniva,
Radosti plavih jutara i pobede
A tamo... tamo ljudi ne govore ovim jezikom
tamo si stranac.
A ja te volim!
Ovde imaš nekog ko ti želi dati
makar jednu reč, samo jednu reč...
al tebe nema.
Daljina praskozorja i večeri...
Tamo je i nebo drugačije
i sunce ne sija istim žarom.
I zvezde gasnu, onda kada ovde pada noć...
Proleće je, znaš li da dolazi proleće!!
I jagode će zamirisati na tuđem dlanu.
I neće biti nikog ko bi ti rekao
čuvaj se, volim te...
Vrati se, čuješ,
vrati se u cvetna dvorišta
Vrati se u šum nabujalih potoka
vrati se i tad ću želeti još više
da ti kažem onu jednu zalutalu reč
i još i više...
I, ne zaboravi me;
nikada ne zaboravi ni ono
što još ni slutio nisi
čekaću.