Istina

Trazim te.
Iako si jos tu, pored mene.
ali znam da ces otici.
nisi ti moj.
i nikada nisi ni bio,
samo mi se snilo, za trenutak
da su nam se putevi ukrstili
zauvek
da me tvoja ruka dotakla
da bi me iz korena
promenila
da ti pripadnem
bez sumnje

a onda se srusilo sve.
iz pepela sam te gradila
tek obris lika tvog
nasmesio mi se
a onda mi rekao
otici cu.
tamo gde me ne mozes pratiti.
vraticu se tek
ako mi ne bude dobro bilo
u tom gradu
hoces li me cekati
hoces li se za mene radovati
ako mi dobro krene

sledila mi se misao u trenutku
sva neznost skupljena u pupoljak ruze
iskapala je na zemlju
poput suza
tako sam htela
da vrisnem da ne odlazis
a znam
da me ni cuo ne bi
zabavljen
igranjem sa svojom buducnoscu
svim tim opcijama sto se otvaraju
tamo daleko

to je bolje za oboje kazes mi
ne vidis koliko me
tvoje reci ranjavaju poput samurajskog maca
preciznog
i nemilostivog

da, idi.
nemoj me pitati nista
nemoj mi zamerati ako te
uskoro sa nekim drugim pomesam
ako krenem u pravcu
gde nema nas.

Missing you..

Još ne sviće rujna zora
još ne trepti list sa gora
ne čuje se glas slavuja
zoru da najavi

Ne čuje se ni zefira
niti svirka od pastira
tišina je svud okolo
sve živo počiva

Neka cveta rosno cveće
nek se kiti s njim proleće
ja ga neću više brati
jer nije za tebe

Ja ga neću više brati
jer ga nemam kome dati
kojoj sam ga darivala
zemlja je pokriva

Svaka travka u spokoju
sad oseća radost svoju
a od mene radost beži
daleko daleko

Pramen svetla

otišla si tamo gde te ne možemo pratiti..
ostavila za sobom ovu zvezdanu prašinu
što se spustila u naša naručja meko
poput tvojih dlanova
nekad

srebrne niti tvoje kose uplele su se između svetova
tek da nam kažu da si tu negde
da ćeš uvek biti tu
i kad te ne bude

tvoj glas
i tvoje ruke
tanane i nejake
na kraju
odneli su sobom sva naša nerazumevanja
sve naše nesposobnosti
da ti pružimo potpuno
ono što ti je jedino bilo potrebno

da te neko prihvati i voli
baš onakvu
kakva si bila,

devojčica zaspala u koraku
ka svetu večne dobrote
pravde
ljubavi.....................

Jutro

nema me.
nema te.
onaj rani prošlogodišnji sneg
prekrio je sve naše
buduće tragove.
drhte ti ruke
iz kojih se prosipaju
sitne reči
odbijaju se o nisko nebo
pogađaju baš onako
duboko
zagrlio nas
jesenji vetar i
žuto lišće
lepo je samo u zoru
dok spavaju ptice

dodirom
malenog miša što bi
orao da bude
jednoga dana
ko zna
samo setu budiš
prosipaš je po
nepreglednim njivama
moje plodnosti
naravno da će se primiti
kad je jedna ljubav
mogla da se uzoholi pa
to da postane
zašto se ne bi
sada raspadali
svi ti atomi fraktalski
sve one svetlosne godine
igre koje smo igrali
zašto da ne
ko će da kaže
da bi drugačije bilo bolje
ne znamo o sebi niti o drugima
ništa
i čini nam se samo ponekad
da smo neku zlatnu žicu pronašli i sledili je
i onda se čudimo
odakle odjednom srebrno inje
i grobovi
pored puta.................

TUGA

slama me,
kao voda koja pretiče
preko tanane grane drveta
na obali
opire se ona
koliko može
iako zna
sledeća bujica će je odneti
zauvek..
ništa više neće biti isto
ništa ne može biti isto
još od onda
kada je otpala sa tog stabla
koje joj je pružalo sve
o čemu je sanjala oduvek

ne, nije imala lišća
odbačena
kao beskorisna
neshvaćena u svojoj težnji
u svojoj ljubavi
kotrljala se niz to brdo
zastala pored malenog cveta i udahnula
na čas njegov miris
a onda se zagledala u njeno lice
velike
nepregledne reke
nagla se, možda previše samo na tren
i njihova borba je počela

predaću ti se kad se umorim
kad mi postane dosta ovog sunca
što me obasjava
kad se zasitim sokova ove zemlje
na koju ću se
još uvek se nadam tome
ponovo primiti
dobiti drugu šansu
u ovom životu

nisam sigurna
koliko ću još moći da verujem u to..

Džonu

ako ovo jutro ti
poslednji put isplete
cipele od snova
kojima besčujno zagrlićeš
beskrajne magle nestajanja
moja sena će da te prati
da te zaštiti ako ustreba
i da te osmehne ako
ikada tuga preleti
tvojim prelepim licem

nije to žal
što ti govorim sad
nije to želja
što me muči u noćnim satima
koje prebiram po brazdama svesti
nije to sećanje
na tvoje usne
i na tvoj dodir

to je samo
jedan leptir izleteo iz tame ličinke
oslobođen stega i sprega što su ga
predugo vezivale za
nevidljive okove njegove
zaboravljenosti od sebe
istinskog

to su samo zvuci
melodije što je moje srce peva
po prvi put u životu
zahvalno i ranjeno
u isti mah

to je samo strepnja
da voleću te dugo dugo
i onda kada zaboravim
na koju si stranu otišao
i kad ću moći da te nađem
tek ako te
u sebi potražim

Slika

razbijeno staklo
ogledala parčići na podu
cakle se
zarivaju se u kožu
crvene kapi kaplju na tepih
meko
bešumno

paperje krila
rasulo se
kao neki
praznik
njihova igra
kroz vazduh
samo tišina je
nikog da se
osmehne
da udahne miris
radosti

misliti
izlišno je
žmureti
žmureti
i nikad
ne otvoriti
oči

posle tebe

eto
sad više ne možeš da me ostavljaš
da se raspadnem svaki put
kad odneseš sobom pola mog srca
pola mozga
jednu ruku
svaki put po malo više
svaki put po malo duže
svaki put po malo dublje
po malo bolnije
po malo otrovnije
eto
otišla sam ja
prva
zauvek
zatvorila vrata
ja
obogaljena za ceo život
bez onoga što sam tebi radosno dala
svih ovih godina u kojima sam te
volela a
više ni u to nisam
sigurna

izmešale su se stvarnosti
jedna je nepovratno otišla
sa tvojim bolom otekla
ka tamnom dnu zemljinom
kada bih mogla da vratim
sve bih uradila drugačije
kada bih znala ovo što sada znam
ali sada
sada je samo kasno
prekasno za sve