Dodir

klize poljupci tvoji po meni
osećam prosipanje milja u tim
najsitnijim porama duše što te
primila i privila u sebe

samo dodir tvoje ruke, na mišici, pod majicom
osećam rasprskavanje zvezda tamo negde
na nekom ostrvlju
bezdanskom
čiji je centar baš tu, baš ovde

svinut nadamnom
gledaš me, širom otvorenih očiju
zagledaš u svaki kutak
da ti ne promakne
neka slučajna kapljica moje ljubavi
koju probudio si još onda
dok te ni znala nisam
dok su nam se samo staze ukrstile
u jedno predvečerje
pred fakultetom
slobode...

i opet..

Dok tvoja ljubav
prodire u mene poput
lave što se uspinje
uz to grotlo vulkansko
uzdrhtalo
poput lavine što se
nezaustavljivo obrušuje
niz padine glečerske
rasprostirući se
i zaustavljajuci tek po
mekanim dolinama podatnim
moja ljubav šapuće u tvoje uho
reči nežne poput mesečine
popadale po plavim granama drveća
po srebrnom odsjaju na površini morskoj
crvenim ružama osušenim i zauvek
sačuvanim u odajama mog srca
za tebe
za mene
za to svitanje o kojem
kažeš
još kao dete sanjao si tek
a našao si me sada
sljubio svoje usne na moje
isprepleo svoju sa mojom vrelinom
usidrio svoju predanost u modru luku mojeg postojanja
prožeo me do najsitnijih damara svesti
i zar da ćutim
da ti ne otpevam melodiju
tog milja
što se nepovratno
u našu istoriju
zakiva...

Lj.u.b.a.v

Ja volim tvoje reči o ljubavi.
One prodiru u moje unutarnje prostranstvo
i ispunjavaju ga blagim povetarcem
koji donosi proleće
u vrt moje duše

Volim tvoj osmeh na usnama.
On umiruje oluje
te valove u odsustvu
smisla života
i stavlja sve na njemu pripadajuće mesto

Volim tvoj slatki zagrljaj.
On zatvara prolaze za nepoznate
strahove i teskobe
za sve što boravi izvan kruga
sigurnosti
kojeg si stvorio za mene.

Taj Tren

Kada me poželiš onako jako
Da ti se od toga zapali
Sva ta unutrašnja struktura
Od čijeg žara se istope
I oni poslednji stubovi od čelika
U tvojim odbranama
I onda me dotakneš
I saviješ se ka mom licu
Ka mojim očima
Ka mojim usnama
U trenutku dodira
Tvojih kao krv crvenih usana
Prostrujiš kroz mene poput
Munje koja rascepljuje
Visoko stablo na dvoje
Postaneš sečivo što me
Raseca gde sam
Najranjivija
Iz mene izlete sve ove
Ptice lutanja i strahova
Odu da traže za njih neke
Gostoljubivije krajeve
Osetim
Kako me od vrha do dna
Ovog beskrajovitog bića
Prožme taj osećaj slatkoće
To vino ispod kože
Taj krik usred noći
To ludilo

...
Naše
...

Ljubavi...

Ti & Ja

Prebrodi to, ljubavi..
Znam da je teško
Znam da izgleda strašno
znam, da radije ne bi,
ako ne moraš..

Prebrodi to, ljubavi.
Radi nas dvoje u istini
radi slobode na rukama našim
radi ranjivosti kapljice rose
na povijenoj planinskoj travi
pod prvim zracima sunca..

Prebrodi to, ljubavi..
Pa onda pomozi i meni
da zajedno prođjemo kroz ta vrata od pakla
i izađemo na drugu stranu kao
slobodna bića
koja više ništa
i niko
u bilo kojem od svetova
rastaviti ne može..

Volim Te

volim te ovog jutra
dok sunce stidljivo provlači
svoje zrake kroz pukotine oblaka
raskriljujući pramenje magle
što se omotala oko drveća i ljudi
oko naših usnulih bića
u snovima isprepletenih

volim te ovog svitanja
u kom ti ispovedam svoje
najdublje drhtaje duše
čije strune pod tvojim prstima
pevaju umilno blago i nežno
toliko
da me ponekad telo zaboli od milja

volim te
tvoju dečačku nežnost
tvoj tajanstveni osmeh
meni upućen
tvoju neskrivenu radost
i ljubav u tvojim očima
ljubav u rukama kojima me grliš
tako
kao da me nikada
pustiti nećeš...

Volim

volim te, dušo moja..
volim tvoj smeh, i tvojih ruku nežnost
volim tvoj pokret i tvoju neskrivenu čežnju
tvoju toplinu
tvoju zaljubljenost u život
tvoju nesebičnost
beskrajnu tvoju milost..

volim, tvoju borbu sa sobom
onu u kojoj uvek pobeđuje dobro
kao da od borbe tvoje u tebi
istorija celog sveta zavisi
i ti ćeš, dobrotom svojom
svet spasiti..

volim, i neka bude tako
mogu li uopšte
zaustaviti te struje
te damare koji me prožimaju celu
kada se setim, kada pomislim samo
kako spavala sam kraj tebe
u tvom zagrljaju
utisnuta rukama tvojim
u tvoje predivno telo

Ljubav

i Soc-Realizam

teško je izdržati ovu silinu
toplinu oluje što me u nepovrat baca
skinuti osmeh sa lica
izbaciti te iz misli i
misliti na nešto drugo
posao recimo

kad sve u meni te zove
i sve u meni te ljubi
i sve u meni treperi
poput nekog malenog pera na vetru
zakačenom za rever tvoje košulje
one svetlo plave što tvoje oči učini
još plavljim
pod prigušenim svetlima bjulis kafea

pod prozorom za našim malim stolom
dok ljudi ispod njega prolaze
uvučenih vratova u kragne
a mi se topimo
od vreline pogleda
od sjaja tih iskrica u očima
od miline što nas
potapa u
neslućene dubine svemira
u neke druge dimenzije
do nas doplovile

ne znam..
eto samo znam
da volim te bez snage
da se oduprem toj struji što me
pretapa u neko biće koje
nisam ni znala da postoji u meni
ali puštam je
puštam ga
svejedno je
ionako nas
sutra već biti neće

i tako..
eto, pišem redove ove
pokušavajući da radim nešto
korisno danas
ali mi ne ide
dušo draga
nisi ti kriv
a nisam ni ja

no nisam sigurna
koliko bi ovo
objašnjenje za neurađene crteže
i nenapisane specifikacije
mom šefu
bilo prihvatljivo

U ljubavi

Tek kap tišine
Nežne svetlosti zrak
Dodir blagog vetra na koži
Tvoje usne na mojim...

Tek trenutak blistanja
Talasi mlade trave
Zvuk lepeta krila
Tvoja nežna milovanja...

Tek jedno savršeno veče
Sunce što se na zapadu gasi
Grad koji u daljini spava
Dve ptice u jednom gnezdu...

Mogu li reći, o osećajiima ovim
Koje probudio si pažljivo sasvim
Hiljade snova što istinom postaju
Zvezde što sijaju nad jezerom gorskim...

tebi...

kako da stojim pored tebe
pravim se da mi nije ništa
a kroz glavu da mi prolaze slike
tvojih usana po meni
tvojih očiju sa iskrama dubokim
kao zvezdano more
i plavim kao beskraj u koji
sam tako potpuno utonula onda,
jednom..

kako da zaustavim ovaj talas radosti
u kojem mi se ozari lice
u kojem mi se osmeh razvuče
odavde do beskonačnosti
kada ti čujem glas sa druge strane žice
kada me zoveš da se vidimo sretnemo
ponovo tamo
na našem mestu
gde smo se sretali toliko puta do sad
ali kada je budućnost nosila sobom
naše zbližavanje
a sada
bliskost, da
ali sa nevidljivim energetskim papirom
između nas
jer te više nikada dodirnuti
neću moći

sigurno je ovako bolje
za mene
za tebe
bolje je sada, ljubavi
da nestanemo u maglama nedodirljivosti
nego onda
kada nam se vene isprepliću još više
da se više ne bi znalo koje je
čije srce
koja je čija ruka
koji je čiji uzdah
osmeh
reč
zvono
poljubac
zagrljaj u kojem smo se topili
i u kojem su se
topile granice
nestajala ova stvarnost
poput balona od sapunice
a ostajalo samo more ljubavi
samo okean ljubavi
samo beskraj ljubavi
u kojem više nije
ni bilo bitno
ništa
ni reč
ni pokret
ni udah ni izdah
sklopljenih očiju
sve je bilo tu
u tom trenu
koji neću zaboraviti

nikada..

Džonu

ako ovo jutro ti
poslednji put isplete
cipele od snova
kojima besčujno zagrlićeš
beskrajne magle nestajanja
moja sena će da te prati
da te zaštiti ako ustreba
i da te osmehne ako
ikada tuga preleti
tvojim prelepim licem

nije to žal
što ti govorim sad
nije to želja
što me muči u noćnim satima
koje prebiram po brazdama svesti
nije to sećanje
na tvoje usne
i na tvoj dodir

to je samo
jedan leptir izleteo iz tame ličinke
oslobođen stega i sprega što su ga
predugo vezivale za
nevidljive okove njegove
zaboravljenosti od sebe
istinskog

to su samo zvuci
melodije što je moje srce peva
po prvi put u životu
zahvalno i ranjeno
u isti mah

to je samo strepnja
da voleću te dugo dugo
i onda kada zaboravim
na koju si stranu otišao
i kad ću moći da te nađem
tek ako te
u sebi potražim

Slika

razbijeno staklo
ogledala parčići na podu
cakle se
zarivaju se u kožu
crvene kapi kaplju na tepih
meko
bešumno

paperje krila
rasulo se
kao neki
praznik
njihova igra
kroz vazduh
samo tišina je
nikog da se
osmehne
da udahne miris
radosti

misliti
izlišno je
žmureti
žmureti
i nikad
ne otvoriti
oči

Susret

Noć mi sklopi oči
i popne mesec visoko
zamreška srebrno more
umiri te velike bele ptice
i onda
tamo na obronku snova
sretne me s tobom
zračećim blistavim nežnim
kakvog te se još samo sećam
pomiluje me tvojim glasom
zagrli me tvojim dlanom
poljubi tvojim smehom
razgrne dušu i uroni u mene
tvojim vasionskim dahom
zaplavi zorom pokošenu travu
spusti se na usnule jaganjce pokraj puta
rasprostre livade pod naše aure
valovite
zgužvane poput te postelje
pod našim vrelim
beztežinskim telima

Zaboravimo da je noć
Zaboravimo da je san
i samo ujutru,
dok sunce bezobrazno prolazi kroz spuštene roletne
a ja osetim tvoju senku kako
me ovlaš poljubi u obraz
i iskrada se ka horizontu
gde se zemlja od neba razdvaja
ostanem još malo samo žmureći
ostanem bez pokretna i upijam
kožom tvoje otiske po meni
mahnem ti u svojoj nutrini
pre nego što krenem dalje
da se susretnem sa
svakodnevicom
pomalo sivom,
nakon tebe

mogu li

mogu li ti reći koliko te volim
koliko mi duša prema tebi teče
mogu li ti smehom dodirnuti srce
ispitati dahom s tobom ovo veče

mogu li ti reći koliko te snažno
osećam u svakom damaru svog tela
i koliko čeznem da te opet sretnem
da te ljubim dugo, predam ti se cela

mogu li da stisnem na te svoje grudi
da obgrlim tvoje blistanje i zrake
da ti pričam dugo do u sitne sate
kako mi se struja ljubve za te budi

mogu li sa tobom kao s svojom snagom
preleteti žizna sva grotla i vrela
i zaspati tiho pored tvojeg tela
tvojeg nežnog lika meni tako dragog.

Ti

želela bih
kada bi nebo moglo da bude plavlje
da odrazi lepotu tvojih očiju...

i kada bi sunce
rumenelo jače u sutone
možda bi odrazilo lepotu
tvojih usana...

Ti i Ja

Otišao si
ali još uvek
si mi tako blizu

Primam tvoje poruke bez reči
ali ipak
znam da misliš na mene

Hodam
sa tvojim dodirima pod kožom
sa tvojim zatvorenim očima
ispred mojih

Vreme
će proći brzo
do mesta na kom će se naše staze
ponovo ukrstiti

Odbijam
da razmišljam da li ćemo tada odabrati
isti autoput
ili ćemo se ponovo
razdvojiti

Jer
verujem

kada se dve duše sretnu u toj svetoj tišini
ispunjenja
kao što su naše

one će zauvek ostati u istom svemiru
kao jedno

Globalno Zagrevanje

u mom srcu
u mojoj dusi
zbog tebe...

led sakupljan
eonima
proslosti
topi se
ubrzano..

plasim se
retke vrste
samoce
i zatvorenosti
umrece
vrlo
uskoro


ako nastavis
da blistas
prema meni

...

molim te
samo jedno:

budi
uporan...