Osećaj

magla
gusta
mlečno bela
omotana oko
mojih koraka
i istrzanih pokreta

udaljeni glasovi
nepoznata obrisja
koja nestaju
dok tonu u
dubinu
nepovratnog

preispitivanje
ima li me
ili me nema
da li je ovo san
može li
da me probudi neko
ima li ikog
ili je sve samo
iluzija
igra nestvorenog

dah
u kristalima optočen
na vratu svila
koja žile ledi
otpala suza
bez zvuka bez glasa
paperje
pramenovi
ništavila..

Kraj

Htela bih ovog jutra da ti napišem pesmu
da ti kažem koliko me svaki sunčani zrak zaboli
koliko me otvori njihova nežna svetlost
tamo, gde sam još uvek ranjena

Htela bih da ti kažem za ove damare greha
koje sam počinila u duši svojoj prema tebi
prema sebi i celom svemiru i koji
mi pritiska pleća kamenim ciglama

Da ti ispričam kako me svaki korak
od tebe razdvaja i vodi negde gde ne prepoznajem nikoga
gde ničeg meni dragog nema
gde se paučina oko mojih ruku poput okova ovila

Da znam da je ovako bolje, samo u poređenju sa čim
da me je strah samoće i da te sanjam ponekad
da me nisi ostavio i da ti je do mene stalo
da mi se ne svetiš za ono za šta nisam kriva

Ali ćutim. Bolje je tako.
Moje usne preći neće ni jedna reč, ni jedno slovo
koje bi da te na tvom putu zaustavi.
Samo ću da ti poželim sreću, da se okrenem u sebe
i da zagrlim šta god da je
od mene
preostalo...

Jutro

nema me.
nema te.
onaj rani prošlogodišnji sneg
prekrio je sve naše
buduće tragove.
drhte ti ruke
iz kojih se prosipaju
sitne reči
odbijaju se o nisko nebo
pogađaju baš onako
duboko
zagrlio nas
jesenji vetar i
žuto lišće
lepo je samo u zoru
dok spavaju ptice

dodirom
malenog miša što bi
orao da bude
jednoga dana
ko zna
samo setu budiš
prosipaš je po
nepreglednim njivama
moje plodnosti
naravno da će se primiti
kad je jedna ljubav
mogla da se uzoholi pa
to da postane
zašto se ne bi
sada raspadali
svi ti atomi fraktalski
sve one svetlosne godine
igre koje smo igrali
zašto da ne
ko će da kaže
da bi drugačije bilo bolje
ne znamo o sebi niti o drugima
ništa
i čini nam se samo ponekad
da smo neku zlatnu žicu pronašli i sledili je
i onda se čudimo
odakle odjednom srebrno inje
i grobovi
pored puta.................

Džonu

ako ovo jutro ti
poslednji put isplete
cipele od snova
kojima besčujno zagrlićeš
beskrajne magle nestajanja
moja sena će da te prati
da te zaštiti ako ustreba
i da te osmehne ako
ikada tuga preleti
tvojim prelepim licem

nije to žal
što ti govorim sad
nije to želja
što me muči u noćnim satima
koje prebiram po brazdama svesti
nije to sećanje
na tvoje usne
i na tvoj dodir

to je samo
jedan leptir izleteo iz tame ličinke
oslobođen stega i sprega što su ga
predugo vezivale za
nevidljive okove njegove
zaboravljenosti od sebe
istinskog

to su samo zvuci
melodije što je moje srce peva
po prvi put u životu
zahvalno i ranjeno
u isti mah

to je samo strepnja
da voleću te dugo dugo
i onda kada zaboravim
na koju si stranu otišao
i kad ću moći da te nađem
tek ako te
u sebi potražim

Susret

Noć mi sklopi oči
i popne mesec visoko
zamreška srebrno more
umiri te velike bele ptice
i onda
tamo na obronku snova
sretne me s tobom
zračećim blistavim nežnim
kakvog te se još samo sećam
pomiluje me tvojim glasom
zagrli me tvojim dlanom
poljubi tvojim smehom
razgrne dušu i uroni u mene
tvojim vasionskim dahom
zaplavi zorom pokošenu travu
spusti se na usnule jaganjce pokraj puta
rasprostre livade pod naše aure
valovite
zgužvane poput te postelje
pod našim vrelim
beztežinskim telima

Zaboravimo da je noć
Zaboravimo da je san
i samo ujutru,
dok sunce bezobrazno prolazi kroz spuštene roletne
a ja osetim tvoju senku kako
me ovlaš poljubi u obraz
i iskrada se ka horizontu
gde se zemlja od neba razdvaja
ostanem još malo samo žmureći
ostanem bez pokretna i upijam
kožom tvoje otiske po meni
mahnem ti u svojoj nutrini
pre nego što krenem dalje
da se susretnem sa
svakodnevicom
pomalo sivom,
nakon tebe

Silencio

Posle nekog vremena
sve što možeš da učiniš
je da uroniš u tišinu
i čekaš