Život je davno otišao od mene trčećim korakom.
Ostala sam sama i prazna, samrtno hladna, bleda, mrtva.
U kristalima šećera slast bitisanja tražim,
Na ovom krvavom svodu razapeta sam jedina žrtva.
Jer nema Hrista, i nema Boga. đavoli slobodno plešu.
Njihove igre rastresaju ovo nekada sigurno tle.
Sa nestrpljenjem već skupljam ostatke duše pod tom crnom zemljom
neshvatajući da se mora mreti kasnije ili pre.
A hoću život! Taj život slatki u svojim venama snevam.
Ne mogu ovako, teška je ova zemlja nad telom mojim...
Dok krvavim noktima po tamnom drvenom sanduku grebem
da ne oslepim od nagle svetlosti ipak se strašno bojim.
Sahranu svoju vidim i sada, drhtim dok ovo pišem...
Sećam se svega, suza u očima neba i crnih ptica.
Sad sve je kasno. Jer mrtva pluća ova neće disati više,
i tamna sočna zemlja pala je preko mog lica.....
0 comments:
Post a Comment