Sonata u predvečerje

Crnokosi, crnooki usnuli dečače,
probudi se, čuješ li?
Budim te već tri godine,
dopire li moj tihi glas do tvog sna?
Čuješ li...?!
Sanjam kišu nad Evropom
sedam godina dugu
od onog dana kad sam tebe srela
na ovom balkanskom podneblju,
uz šumove jedne reke...
Evropa, Balkan i jedna obala, šta posle?
Probudi se, čuješ?!
Tvoj bezbrižni, tihi san
za mene je mora
bez jutra.
Mora bez tvog jutra,
bez tvoje noći.
Moja mora...
Probudi se.
Sanjam kišu nad Evropom
sedam već godina dugu
mnogo je?
San ti pravi nestašni
smešak na obrazima
i u kosi gar i noć
stopljeni u tvoje zvezdane
lokne.
Tvoje lokne na mojim dlanovima
tvoj gar pod mojim noktima,
Osećaš li me?
Polako, sasvim polako podigni trepavice
i dopusti da sjaj tvojih zenica
proguta i mene.
Sanjaj me!
Neka se sva preselim u tvoje prostore,
na tvoju toplu postelju,
da se zavučem pod tvoj beli jorgan
i zauvek zaspim sa tobom.
Što da te budim?
Sanjaćemo zajedno, jer
možda će tako trenutak buđenja
doneti dugu u olujno sive prostore
mojih snatrenja nad tobom.
Uzmi sve, i kišu, i dugu, i snove,
i bićeš za mene
Svetlost koja sja na Horizontu...