Molitva

o boze
umori sve ratove u meni
ugasi sve borbe
utihni vapaje
rasprsi pepeo zgarista na nedodirne zemlje
napoj zedne isceli ranjene
jednom za svagda
rastvori maceve
otupi ostrice
odmori raskrvavljena scra

zauzdaj vetrove
izlij kisu na raspomamljene pozare
daj mi ruku
da se ispravi koleno
da se uljudi muka
talasi besnila u bezdanu da se smire
otvori oci i nebo u njima
za svetu tajnu
kojoj mesta bilo nije
medju zgazenima i prognanima

...

Voli me barem ti bože
Kad oko mene već nikog nema
A moja ljubav bi da se preliva
Na nepoznate ljude i decu
Na udaljene  glasove ptica
Izlaske sunca, modra plavetnila
Šum okeana i tišinu jutra
Voli me barem ti, Bože,
Kad je od mene ostalo još ovo malo
Snage i kretanja putima ljudskim
Urušene težinom grešaka počinjenih
U pokušajima traženja Tebe
u onom u čem te nije bilo.
Voli me barem
Ti....






14.januar2017,
Dablin...

"Da volis ovaj svijet, i sva bića u njemu..."

...Ali drugi put ispričala mi je drugu bajku. Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu, i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali je njegova ljubav rasla, i on je mnogo radije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo. Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena morala joj se povinovati, i došla je, i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao k sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije samo jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala radost kroz njegovu dušu.  On je voleo, i pri tome je našao sebe samog. Većina njih, pak, vole da bi pri tome sebe izgubili.

Herman Hese

Dozvoli mi

Dozvoli mi da te zagrlim.
Dozvoli da uronim svoju samoću
u tvoje modre usne
da poklopim svoje vlažno lice
tvojim rukama
u klasje tvoje kose
da zabodem mač svojih tuga
zauvek
da se oprostim od patnji
od stradanja
i borbi

Dozvoli mi da te zagrlim,
onako jako, kao što stenje obgrljuje more
kao što pticu obgrljuje nebo
a noć tela ljubavnika
ako ih još ima
negde
u ovom slomljenom svetu..

Bol

Ponekad poželim kada bih mogla
da skupim ovu bol u šaku
da je odnesem daleko negde
na obalu mora na kojoj
spavaju školjke
i uz huk vetra što
razbija bele vrhove talasa
o stenje
raspletem njeno inje
u smiraj vrelog dana

Al onda
samo pogledam u sebe
i nađem
tragove svih tih borbi
po mojoj duši i shvatim

Da svih ovih patnji nikada nije bilo
ne bih ni tebe srela niti bih se
u bilo koje jutro u tvojem
zagrljaju našla
niti bi moja ljubav
u oči tvoje potonula
u njihovom plavom nebu
ne bi ptica mojih nadanja
široko raširila krila

I tad zagrlim svoju bol
kao jastuk meki što utanja
do dubina neprovidnih
u kojima se jedino mogu naći
dragulji spokoja i
sreće...

Istina

Trazim te.
Iako si jos tu, pored mene.
ali znam da ces otici.
nisi ti moj.
i nikada nisi ni bio,
samo mi se snilo, za trenutak
da su nam se putevi ukrstili
zauvek
da me tvoja ruka dotakla
da bi me iz korena
promenila
da ti pripadnem
bez sumnje

a onda se srusilo sve.
iz pepela sam te gradila
tek obris lika tvog
nasmesio mi se
a onda mi rekao
otici cu.
tamo gde me ne mozes pratiti.
vraticu se tek
ako mi ne bude dobro bilo
u tom gradu
hoces li me cekati
hoces li se za mene radovati
ako mi dobro krene

sledila mi se misao u trenutku
sva neznost skupljena u pupoljak ruze
iskapala je na zemlju
poput suza
tako sam htela
da vrisnem da ne odlazis
a znam
da me ni cuo ne bi
zabavljen
igranjem sa svojom buducnoscu
svim tim opcijama sto se otvaraju
tamo daleko

to je bolje za oboje kazes mi
ne vidis koliko me
tvoje reci ranjavaju poput samurajskog maca
preciznog
i nemilostivog

da, idi.
nemoj me pitati nista
nemoj mi zamerati ako te
uskoro sa nekim drugim pomesam
ako krenem u pravcu
gde nema nas.

...

tu me dodirni -
na raskršću svetova
jave i snova...

...

Ljubim Te.
Tebe nevidljivog
u sitnim noćnim satima
i u vreme Sunca u kojem
srce se topi ispunjeno miljem
Ljubim Te
dok u snovima zajedno letimo
vrteći se po vazduhu poput šarenog lišća
a tvoje ruke me grle
a tvoje zvezdane oči prodiru
u najtajnije odaje
moje duše

Ljubim Te.
Tebe skrivenog u školjkama na obali
njihovom zvuku kojeg prenose
još od pradavnih vremena
kada je ljubav bila neodvojena
od daha
kada je radost zračila u svakom
i najsitnijem pokretu tela
Tela, što su se ovila
jedno oko drugog
tvoje lice prislonjeno uz moje
tvoje usne što traže predavanje moje
Tvoja sam, Gospodine, jer
tako je oduvek bilo
i biće.

Dodir

klize poljupci tvoji po meni
osećam prosipanje milja u tim
najsitnijim porama duše što te
primila i privila u sebe

samo dodir tvoje ruke, na mišici, pod majicom
osećam rasprskavanje zvezda tamo negde
na nekom ostrvlju
bezdanskom
čiji je centar baš tu, baš ovde

svinut nadamnom
gledaš me, širom otvorenih očiju
zagledaš u svaki kutak
da ti ne promakne
neka slučajna kapljica moje ljubavi
koju probudio si još onda
dok te ni znala nisam
dok su nam se samo staze ukrstile
u jedno predvečerje
pred fakultetom
slobode...

Missing you..

Još ne sviće rujna zora
još ne trepti list sa gora
ne čuje se glas slavuja
zoru da najavi

Ne čuje se ni zefira
niti svirka od pastira
tišina je svud okolo
sve živo počiva

Neka cveta rosno cveće
nek se kiti s njim proleće
ja ga neću više brati
jer nije za tebe

Ja ga neću više brati
jer ga nemam kome dati
kojoj sam ga darivala
zemlja je pokriva

Svaka travka u spokoju
sad oseća radost svoju
a od mene radost beži
daleko daleko

Ti

iscuri iz mene poput peska iz peščanog sata
oslobodi puteve za neke nove misli
za neka nova snatrenja što su se zaplela
u umršene pramenove mojih nadanja
što lagano isparavaju
poput morske pene na vrhovima
razuzdanih talasa morskih

iscuri iz mene i odveži ove čvorove
koji pritiskaju bleda stopala o kamenje neizvesnosti
iznedri ljubavne uzdahe i blagost
u nemilosrdnim prerijama besmisla

pomiluj me
ljušturu okorelosti omekšaj i raščini
melodijama tvojih strujanja umiri mi srce
i podaj mi svoju bistru kap
tu, na vrh usne
tu, na koren žeđi najjače
što me muči ovako bezočno
u satima noćnim
pomodrelim
sitnim...

Pramen svetla

otišla si tamo gde te ne možemo pratiti..
ostavila za sobom ovu zvezdanu prašinu
što se spustila u naša naručja meko
poput tvojih dlanova
nekad

srebrne niti tvoje kose uplele su se između svetova
tek da nam kažu da si tu negde
da ćeš uvek biti tu
i kad te ne bude

tvoj glas
i tvoje ruke
tanane i nejake
na kraju
odneli su sobom sva naša nerazumevanja
sve naše nesposobnosti
da ti pružimo potpuno
ono što ti je jedino bilo potrebno

da te neko prihvati i voli
baš onakvu
kakva si bila,

devojčica zaspala u koraku
ka svetu večne dobrote
pravde
ljubavi.....................

i opet..

Dok tvoja ljubav
prodire u mene poput
lave što se uspinje
uz to grotlo vulkansko
uzdrhtalo
poput lavine što se
nezaustavljivo obrušuje
niz padine glečerske
rasprostirući se
i zaustavljajuci tek po
mekanim dolinama podatnim
moja ljubav šapuće u tvoje uho
reči nežne poput mesečine
popadale po plavim granama drveća
po srebrnom odsjaju na površini morskoj
crvenim ružama osušenim i zauvek
sačuvanim u odajama mog srca
za tebe
za mene
za to svitanje o kojem
kažeš
još kao dete sanjao si tek
a našao si me sada
sljubio svoje usne na moje
isprepleo svoju sa mojom vrelinom
usidrio svoju predanost u modru luku mojeg postojanja
prožeo me do najsitnijih damara svesti
i zar da ćutim
da ti ne otpevam melodiju
tog milja
što se nepovratno
u našu istoriju
zakiva...

Lj.u.b.a.v

Ja volim tvoje reči o ljubavi.
One prodiru u moje unutarnje prostranstvo
i ispunjavaju ga blagim povetarcem
koji donosi proleće
u vrt moje duše

Volim tvoj osmeh na usnama.
On umiruje oluje
te valove u odsustvu
smisla života
i stavlja sve na njemu pripadajuće mesto

Volim tvoj slatki zagrljaj.
On zatvara prolaze za nepoznate
strahove i teskobe
za sve što boravi izvan kruga
sigurnosti
kojeg si stvorio za mene.

Taj Tren

Kada me poželiš onako jako
Da ti se od toga zapali
Sva ta unutrašnja struktura
Od čijeg žara se istope
I oni poslednji stubovi od čelika
U tvojim odbranama
I onda me dotakneš
I saviješ se ka mom licu
Ka mojim očima
Ka mojim usnama
U trenutku dodira
Tvojih kao krv crvenih usana
Prostrujiš kroz mene poput
Munje koja rascepljuje
Visoko stablo na dvoje
Postaneš sečivo što me
Raseca gde sam
Najranjivija
Iz mene izlete sve ove
Ptice lutanja i strahova
Odu da traže za njih neke
Gostoljubivije krajeve
Osetim
Kako me od vrha do dna
Ovog beskrajovitog bića
Prožme taj osećaj slatkoće
To vino ispod kože
Taj krik usred noći
To ludilo

...
Naše
...

Ljubavi...

Ti & Ja

Prebrodi to, ljubavi..
Znam da je teško
Znam da izgleda strašno
znam, da radije ne bi,
ako ne moraš..

Prebrodi to, ljubavi.
Radi nas dvoje u istini
radi slobode na rukama našim
radi ranjivosti kapljice rose
na povijenoj planinskoj travi
pod prvim zracima sunca..

Prebrodi to, ljubavi..
Pa onda pomozi i meni
da zajedno prođjemo kroz ta vrata od pakla
i izađemo na drugu stranu kao
slobodna bića
koja više ništa
i niko
u bilo kojem od svetova
rastaviti ne može..

Volim Te

volim te ovog jutra
dok sunce stidljivo provlači
svoje zrake kroz pukotine oblaka
raskriljujući pramenje magle
što se omotala oko drveća i ljudi
oko naših usnulih bića
u snovima isprepletenih

volim te ovog svitanja
u kom ti ispovedam svoje
najdublje drhtaje duše
čije strune pod tvojim prstima
pevaju umilno blago i nežno
toliko
da me ponekad telo zaboli od milja

volim te
tvoju dečačku nežnost
tvoj tajanstveni osmeh
meni upućen
tvoju neskrivenu radost
i ljubav u tvojim očima
ljubav u rukama kojima me grliš
tako
kao da me nikada
pustiti nećeš...

Volim

volim te, dušo moja..
volim tvoj smeh, i tvojih ruku nežnost
volim tvoj pokret i tvoju neskrivenu čežnju
tvoju toplinu
tvoju zaljubljenost u život
tvoju nesebičnost
beskrajnu tvoju milost..

volim, tvoju borbu sa sobom
onu u kojoj uvek pobeđuje dobro
kao da od borbe tvoje u tebi
istorija celog sveta zavisi
i ti ćeš, dobrotom svojom
svet spasiti..

volim, i neka bude tako
mogu li uopšte
zaustaviti te struje
te damare koji me prožimaju celu
kada se setim, kada pomislim samo
kako spavala sam kraj tebe
u tvom zagrljaju
utisnuta rukama tvojim
u tvoje predivno telo

Ljubav

i Soc-Realizam

teško je izdržati ovu silinu
toplinu oluje što me u nepovrat baca
skinuti osmeh sa lica
izbaciti te iz misli i
misliti na nešto drugo
posao recimo

kad sve u meni te zove
i sve u meni te ljubi
i sve u meni treperi
poput nekog malenog pera na vetru
zakačenom za rever tvoje košulje
one svetlo plave što tvoje oči učini
još plavljim
pod prigušenim svetlima bjulis kafea

pod prozorom za našim malim stolom
dok ljudi ispod njega prolaze
uvučenih vratova u kragne
a mi se topimo
od vreline pogleda
od sjaja tih iskrica u očima
od miline što nas
potapa u
neslućene dubine svemira
u neke druge dimenzije
do nas doplovile

ne znam..
eto samo znam
da volim te bez snage
da se oduprem toj struji što me
pretapa u neko biće koje
nisam ni znala da postoji u meni
ali puštam je
puštam ga
svejedno je
ionako nas
sutra već biti neće

i tako..
eto, pišem redove ove
pokušavajući da radim nešto
korisno danas
ali mi ne ide
dušo draga
nisi ti kriv
a nisam ni ja

no nisam sigurna
koliko bi ovo
objašnjenje za neurađene crteže
i nenapisane specifikacije
mom šefu
bilo prihvatljivo

U ljubavi

Tek kap tišine
Nežne svetlosti zrak
Dodir blagog vetra na koži
Tvoje usne na mojim...

Tek trenutak blistanja
Talasi mlade trave
Zvuk lepeta krila
Tvoja nežna milovanja...

Tek jedno savršeno veče
Sunce što se na zapadu gasi
Grad koji u daljini spava
Dve ptice u jednom gnezdu...

Mogu li reći, o osećajiima ovim
Koje probudio si pažljivo sasvim
Hiljade snova što istinom postaju
Zvezde što sijaju nad jezerom gorskim...