TUGA

slama me,
kao voda koja pretiče
preko tanane grane drveta
na obali
opire se ona
koliko može
iako zna
sledeća bujica će je odneti
zauvek..
ništa više neće biti isto
ništa ne može biti isto
još od onda
kada je otpala sa tog stabla
koje joj je pružalo sve
o čemu je sanjala oduvek

ne, nije imala lišća
odbačena
kao beskorisna
neshvaćena u svojoj težnji
u svojoj ljubavi
kotrljala se niz to brdo
zastala pored malenog cveta i udahnula
na čas njegov miris
a onda se zagledala u njeno lice
velike
nepregledne reke
nagla se, možda previše samo na tren
i njihova borba je počela

predaću ti se kad se umorim
kad mi postane dosta ovog sunca
što me obasjava
kad se zasitim sokova ove zemlje
na koju ću se
još uvek se nadam tome
ponovo primiti
dobiti drugu šansu
u ovom životu

nisam sigurna
koliko ću još moći da verujem u to..

...

eto..
prošlo je svo to ludilo
pretpostaviti se moglo
vezivanje poistovećivanje
ovisnost
narkomanske krize
čemu.
nisam li znala da sama najbolje stojim
da mi ne treba neko
na koga se nasloniti ne mogu
da je bolje da menjam pravac
ako me neko vuče ka dnu
ako me razara
raseca
lomi a ne spaja
nije do njega.
nikada nije bilo do njega.

trebalo mi je da shvatim
da duša kroz bol da se oporavi može.
da je dno dna
nekada bolje mesto za početak
od onog u kom se pada
da ne posedujem ništa
i da je bolje tako
da provalija što je hučala i čekala
nije neprijateljska
samo ako joj se prepustiš
i odvojiš se od straha.

ponovo, nakon dugo dugo vremena
osećam taj izvor koji izvire u meni.
i ne trebaju meni drugi
da bih srećna bila.

naprotiv.
osamljen se kretati mnogo je brže
brzina ispunjava užitkom
skoro zarđale udove
ne pokrenute dugo
ponovo osećam vetar na licu
i to mi prija

a rane
rane bride.
jos uvek su sveže.
krvarile su dugo
još tu i tamo po koja kap kapne ali
to je proces kojem se nazire kraj.

malo je toga ostalo čime bi me ljudi mogli povrediti
sve te priče toliko su stare
da mi je više i dosadno da ih čitam.
unapred znam kuda vode mnoge staze
i,
ništa mi privlačno u njima nije.

drugi put ću bolje.

Džonu

ako ovo jutro ti
poslednji put isplete
cipele od snova
kojima besčujno zagrlićeš
beskrajne magle nestajanja
moja sena će da te prati
da te zaštiti ako ustreba
i da te osmehne ako
ikada tuga preleti
tvojim prelepim licem

nije to žal
što ti govorim sad
nije to želja
što me muči u noćnim satima
koje prebiram po brazdama svesti
nije to sećanje
na tvoje usne
i na tvoj dodir

to je samo
jedan leptir izleteo iz tame ličinke
oslobođen stega i sprega što su ga
predugo vezivale za
nevidljive okove njegove
zaboravljenosti od sebe
istinskog

to su samo zvuci
melodije što je moje srce peva
po prvi put u životu
zahvalno i ranjeno
u isti mah

to je samo strepnja
da voleću te dugo dugo
i onda kada zaboravim
na koju si stranu otišao
i kad ću moći da te nađem
tek ako te
u sebi potražim

Trenutak

I ja ponovo osećam kako volim ovaj svet
nema nikakve važnosti što sve se ruši
što ova pustoš ispunjena
peskom što se rasipa kroz prste
ostavlja nove tragove bola na
još uvek nevinoj duši

Volim daha tok i njegov blagi ritam
nežnost u pogledu i
veličinu opraštanja
volim savladavanje brzaka što te
obaraju kad im se najmanje nadaš
ali ti ustaješ
i ustaješ
čak i kad nepovratno padaš

Volim, nebitno mi je ostalo sve
neka tiha radost kao pupoljak
usred nepreglednog mora tuge

Neka sve nestane i neka sve mre
nepobeđen duh u sred poraza
pisaće i dalje divlje stihove
ne zapitan hoće li se oni svideti nekom
da li će biti obrisani
u idućem reke talasu nekom
nek kuca ovo srce neka se zazvone zvona
neka se prekriži nebo
notama iz dubine eona
večno zastave neka vijore, kako
razumem te reči sad
i kako vidim da želja
da te pritisnem na svoje grudi
može i drugačije da se živi
postoje svetovi drugi u kojima je svetlost zauvek sjajna
i to je jedino važno.
iako znam da za mnoge ta istina
ostaće zauvek
tek neizreciva
tajna.

Slika

razbijeno staklo
ogledala parčići na podu
cakle se
zarivaju se u kožu
crvene kapi kaplju na tepih
meko
bešumno

paperje krila
rasulo se
kao neki
praznik
njihova igra
kroz vazduh
samo tišina je
nikog da se
osmehne
da udahne miris
radosti

misliti
izlišno je
žmureti
žmureti
i nikad
ne otvoriti
oči

O. 04

mir ispunjava moje ruke
svaku ćeliju mog
beztežinskog tela
beskrajna predvorja mojih
nevidljivih prostiranja
usne
mekane usled
dodira tvojih
eteričnih poljubaca
darova koje mi šaljes
u svojim mislima
u svojim snovima
u svojim
ustalasanim pokušajima
obuhvatanja
ovih krila što me nose
kroz tamno plave zvezdane oluje
želim ti
i želim te
izgovoreno bez glasa
iskrajanje modela po kom bi
me našao kada me nema
ljubav modra i crvena
što teče niz aorte sa
svakim otkucajem
srca
tvoji uzdasi koji odzvanjaju
kroz ovo nebo
dozivajući me
čujem te.
i dišem mirno, sasvim mirno
primam te kao što okean prima
reku sa svim njenim sećanjima
razgradiću te tek da bih
te ponovo sklopila
u onome za čim čezneš
i taj trenuak nije dalek
iako mogu proći eoni, no
ko još mari za vreme
u ovom trenu što nas tako nežno okiva
u beskraj…

O. 03

Ljubim te.
nevidljjivim usnama omotanim oko tvojih snova
tvojih drhtaja u zoru
koje samo ja osetim
milujem tvoje kapke poljupcima sitnim i nestvarnim poput
pahulje na dlanu
upijam miris tvoje kože
dečije nežne
negovane
muške

Otvaram dušu
otvaram kutiju zaboravljenih nadanja
prosutim na tepih po kom
dolaziš

osećam te kako kliziš
u moje telo
kako me tvoja energija
ispunjava celu
bez otpora
sila privlačenja
jos jednom je odigrala
svoju ulogu oseke i plime
nema tu spasa
to je jednostavno,
tako

otvaram dlanove
i iz njih izleću sva ova
znamenja
što usudio si se da
poželis da načiniš
svojim
opasne igre
volimo oboje
ćutim
samo ćutim
evo ovde
pored tebe
i tvojeg odraza u
meni.........

O. 02

Još uvek osećam
kako se moja koža
razliva pod tvojim prstima
dajući ti se
žedna kiše koja natapa
ravnicu ispucalu pod
visokim letnjim suncem

Još uvek čujem
slatkoću tvojih reči
kojim me miluješ
u rano jutro dodirujući
moje snene ruke
tražeći u njima svoj nektar

Još uvek zadrhtim
negde u nutrini
iščekujući tvoj dolazak
i ono mirno stapanje s tobom
prepuno bure