Pramen svetla

otišla si tamo gde te ne možemo pratiti..
ostavila za sobom ovu zvezdanu prašinu
što se spustila u naša naručja meko
poput tvojih dlanova
nekad

srebrne niti tvoje kose uplele su se između svetova
tek da nam kažu da si tu negde
da ćeš uvek biti tu
i kad te ne bude

tvoj glas
i tvoje ruke
tanane i nejake
na kraju
odneli su sobom sva naša nerazumevanja
sve naše nesposobnosti
da ti pružimo potpuno
ono što ti je jedino bilo potrebno

da te neko prihvati i voli
baš onakvu
kakva si bila,

devojčica zaspala u koraku
ka svetu večne dobrote
pravde
ljubavi.....................

i opet..

Dok tvoja ljubav
prodire u mene poput
lave što se uspinje
uz to grotlo vulkansko
uzdrhtalo
poput lavine što se
nezaustavljivo obrušuje
niz padine glečerske
rasprostirući se
i zaustavljajuci tek po
mekanim dolinama podatnim
moja ljubav šapuće u tvoje uho
reči nežne poput mesečine
popadale po plavim granama drveća
po srebrnom odsjaju na površini morskoj
crvenim ružama osušenim i zauvek
sačuvanim u odajama mog srca
za tebe
za mene
za to svitanje o kojem
kažeš
još kao dete sanjao si tek
a našao si me sada
sljubio svoje usne na moje
isprepleo svoju sa mojom vrelinom
usidrio svoju predanost u modru luku mojeg postojanja
prožeo me do najsitnijih damara svesti
i zar da ćutim
da ti ne otpevam melodiju
tog milja
što se nepovratno
u našu istoriju
zakiva...

Lj.u.b.a.v

Ja volim tvoje reči o ljubavi.
One prodiru u moje unutarnje prostranstvo
i ispunjavaju ga blagim povetarcem
koji donosi proleće
u vrt moje duše

Volim tvoj osmeh na usnama.
On umiruje oluje
te valove u odsustvu
smisla života
i stavlja sve na njemu pripadajuće mesto

Volim tvoj slatki zagrljaj.
On zatvara prolaze za nepoznate
strahove i teskobe
za sve što boravi izvan kruga
sigurnosti
kojeg si stvorio za mene.

Taj Tren

Kada me poželiš onako jako
Da ti se od toga zapali
Sva ta unutrašnja struktura
Od čijeg žara se istope
I oni poslednji stubovi od čelika
U tvojim odbranama
I onda me dotakneš
I saviješ se ka mom licu
Ka mojim očima
Ka mojim usnama
U trenutku dodira
Tvojih kao krv crvenih usana
Prostrujiš kroz mene poput
Munje koja rascepljuje
Visoko stablo na dvoje
Postaneš sečivo što me
Raseca gde sam
Najranjivija
Iz mene izlete sve ove
Ptice lutanja i strahova
Odu da traže za njih neke
Gostoljubivije krajeve
Osetim
Kako me od vrha do dna
Ovog beskrajovitog bića
Prožme taj osećaj slatkoće
To vino ispod kože
Taj krik usred noći
To ludilo

...
Naše
...

Ljubavi...

Ti & Ja

Prebrodi to, ljubavi..
Znam da je teško
Znam da izgleda strašno
znam, da radije ne bi,
ako ne moraš..

Prebrodi to, ljubavi.
Radi nas dvoje u istini
radi slobode na rukama našim
radi ranjivosti kapljice rose
na povijenoj planinskoj travi
pod prvim zracima sunca..

Prebrodi to, ljubavi..
Pa onda pomozi i meni
da zajedno prođjemo kroz ta vrata od pakla
i izađemo na drugu stranu kao
slobodna bića
koja više ništa
i niko
u bilo kojem od svetova
rastaviti ne može..

Volim Te

volim te ovog jutra
dok sunce stidljivo provlači
svoje zrake kroz pukotine oblaka
raskriljujući pramenje magle
što se omotala oko drveća i ljudi
oko naših usnulih bića
u snovima isprepletenih

volim te ovog svitanja
u kom ti ispovedam svoje
najdublje drhtaje duše
čije strune pod tvojim prstima
pevaju umilno blago i nežno
toliko
da me ponekad telo zaboli od milja

volim te
tvoju dečačku nežnost
tvoj tajanstveni osmeh
meni upućen
tvoju neskrivenu radost
i ljubav u tvojim očima
ljubav u rukama kojima me grliš
tako
kao da me nikada
pustiti nećeš...

Volim

volim te, dušo moja..
volim tvoj smeh, i tvojih ruku nežnost
volim tvoj pokret i tvoju neskrivenu čežnju
tvoju toplinu
tvoju zaljubljenost u život
tvoju nesebičnost
beskrajnu tvoju milost..

volim, tvoju borbu sa sobom
onu u kojoj uvek pobeđuje dobro
kao da od borbe tvoje u tebi
istorija celog sveta zavisi
i ti ćeš, dobrotom svojom
svet spasiti..

volim, i neka bude tako
mogu li uopšte
zaustaviti te struje
te damare koji me prožimaju celu
kada se setim, kada pomislim samo
kako spavala sam kraj tebe
u tvom zagrljaju
utisnuta rukama tvojim
u tvoje predivno telo

Ljubav

i Soc-Realizam

teško je izdržati ovu silinu
toplinu oluje što me u nepovrat baca
skinuti osmeh sa lica
izbaciti te iz misli i
misliti na nešto drugo
posao recimo

kad sve u meni te zove
i sve u meni te ljubi
i sve u meni treperi
poput nekog malenog pera na vetru
zakačenom za rever tvoje košulje
one svetlo plave što tvoje oči učini
još plavljim
pod prigušenim svetlima bjulis kafea

pod prozorom za našim malim stolom
dok ljudi ispod njega prolaze
uvučenih vratova u kragne
a mi se topimo
od vreline pogleda
od sjaja tih iskrica u očima
od miline što nas
potapa u
neslućene dubine svemira
u neke druge dimenzije
do nas doplovile

ne znam..
eto samo znam
da volim te bez snage
da se oduprem toj struji što me
pretapa u neko biće koje
nisam ni znala da postoji u meni
ali puštam je
puštam ga
svejedno je
ionako nas
sutra već biti neće

i tako..
eto, pišem redove ove
pokušavajući da radim nešto
korisno danas
ali mi ne ide
dušo draga
nisi ti kriv
a nisam ni ja

no nisam sigurna
koliko bi ovo
objašnjenje za neurađene crteže
i nenapisane specifikacije
mom šefu
bilo prihvatljivo

U ljubavi

Tek kap tišine
Nežne svetlosti zrak
Dodir blagog vetra na koži
Tvoje usne na mojim...

Tek trenutak blistanja
Talasi mlade trave
Zvuk lepeta krila
Tvoja nežna milovanja...

Tek jedno savršeno veče
Sunce što se na zapadu gasi
Grad koji u daljini spava
Dve ptice u jednom gnezdu...

Mogu li reći, o osećajiima ovim
Koje probudio si pažljivo sasvim
Hiljade snova što istinom postaju
Zvezde što sijaju nad jezerom gorskim...

Osećaj

magla
gusta
mlečno bela
omotana oko
mojih koraka
i istrzanih pokreta

udaljeni glasovi
nepoznata obrisja
koja nestaju
dok tonu u
dubinu
nepovratnog

preispitivanje
ima li me
ili me nema
da li je ovo san
može li
da me probudi neko
ima li ikog
ili je sve samo
iluzija
igra nestvorenog

dah
u kristalima optočen
na vratu svila
koja žile ledi
otpala suza
bez zvuka bez glasa
paperje
pramenovi
ništavila..