Lj.u.b.a.v

Ja volim tvoje reči o ljubavi.
One prodiru u moje unutarnje prostranstvo
i ispunjavaju ga blagim povetarcem
koji donosi proleće
u vrt moje duše

Volim tvoj osmeh na usnama.
On umiruje oluje
te valove u odsustvu
smisla života
i stavlja sve na njemu pripadajuće mesto

Volim tvoj slatki zagrljaj.
On zatvara prolaze za nepoznate
strahove i teskobe
za sve što boravi izvan kruga
sigurnosti
kojeg si stvorio za mene.

Taj Tren

Kada me poželiš onako jako
Da ti se od toga zapali
Sva ta unutrašnja struktura
Od čijeg žara se istope
I oni poslednji stubovi od čelika
U tvojim odbranama
I onda me dotakneš
I saviješ se ka mom licu
Ka mojim očima
Ka mojim usnama
U trenutku dodira
Tvojih kao krv crvenih usana
Prostrujiš kroz mene poput
Munje koja rascepljuje
Visoko stablo na dvoje
Postaneš sečivo što me
Raseca gde sam
Najranjivija
Iz mene izlete sve ove
Ptice lutanja i strahova
Odu da traže za njih neke
Gostoljubivije krajeve
Osetim
Kako me od vrha do dna
Ovog beskrajovitog bića
Prožme taj osećaj slatkoće
To vino ispod kože
Taj krik usred noći
To ludilo

...
Naše
...

Ljubavi...

Ti & Ja

Prebrodi to, ljubavi..
Znam da je teško
Znam da izgleda strašno
znam, da radije ne bi,
ako ne moraš..

Prebrodi to, ljubavi.
Radi nas dvoje u istini
radi slobode na rukama našim
radi ranjivosti kapljice rose
na povijenoj planinskoj travi
pod prvim zracima sunca..

Prebrodi to, ljubavi..
Pa onda pomozi i meni
da zajedno prođjemo kroz ta vrata od pakla
i izađemo na drugu stranu kao
slobodna bića
koja više ništa
i niko
u bilo kojem od svetova
rastaviti ne može..

Volim Te

volim te ovog jutra
dok sunce stidljivo provlači
svoje zrake kroz pukotine oblaka
raskriljujući pramenje magle
što se omotala oko drveća i ljudi
oko naših usnulih bića
u snovima isprepletenih

volim te ovog svitanja
u kom ti ispovedam svoje
najdublje drhtaje duše
čije strune pod tvojim prstima
pevaju umilno blago i nežno
toliko
da me ponekad telo zaboli od milja

volim te
tvoju dečačku nežnost
tvoj tajanstveni osmeh
meni upućen
tvoju neskrivenu radost
i ljubav u tvojim očima
ljubav u rukama kojima me grliš
tako
kao da me nikada
pustiti nećeš...

Volim

volim te, dušo moja..
volim tvoj smeh, i tvojih ruku nežnost
volim tvoj pokret i tvoju neskrivenu čežnju
tvoju toplinu
tvoju zaljubljenost u život
tvoju nesebičnost
beskrajnu tvoju milost..

volim, tvoju borbu sa sobom
onu u kojoj uvek pobeđuje dobro
kao da od borbe tvoje u tebi
istorija celog sveta zavisi
i ti ćeš, dobrotom svojom
svet spasiti..

volim, i neka bude tako
mogu li uopšte
zaustaviti te struje
te damare koji me prožimaju celu
kada se setim, kada pomislim samo
kako spavala sam kraj tebe
u tvom zagrljaju
utisnuta rukama tvojim
u tvoje predivno telo

Ljubav

i Soc-Realizam

teško je izdržati ovu silinu
toplinu oluje što me u nepovrat baca
skinuti osmeh sa lica
izbaciti te iz misli i
misliti na nešto drugo
posao recimo

kad sve u meni te zove
i sve u meni te ljubi
i sve u meni treperi
poput nekog malenog pera na vetru
zakačenom za rever tvoje košulje
one svetlo plave što tvoje oči učini
još plavljim
pod prigušenim svetlima bjulis kafea

pod prozorom za našim malim stolom
dok ljudi ispod njega prolaze
uvučenih vratova u kragne
a mi se topimo
od vreline pogleda
od sjaja tih iskrica u očima
od miline što nas
potapa u
neslućene dubine svemira
u neke druge dimenzije
do nas doplovile

ne znam..
eto samo znam
da volim te bez snage
da se oduprem toj struji što me
pretapa u neko biće koje
nisam ni znala da postoji u meni
ali puštam je
puštam ga
svejedno je
ionako nas
sutra već biti neće

i tako..
eto, pišem redove ove
pokušavajući da radim nešto
korisno danas
ali mi ne ide
dušo draga
nisi ti kriv
a nisam ni ja

no nisam sigurna
koliko bi ovo
objašnjenje za neurađene crteže
i nenapisane specifikacije
mom šefu
bilo prihvatljivo

U ljubavi

Tek kap tišine
Nežne svetlosti zrak
Dodir blagog vetra na koži
Tvoje usne na mojim...

Tek trenutak blistanja
Talasi mlade trave
Zvuk lepeta krila
Tvoja nežna milovanja...

Tek jedno savršeno veče
Sunce što se na zapadu gasi
Grad koji u daljini spava
Dve ptice u jednom gnezdu...

Mogu li reći, o osećajiima ovim
Koje probudio si pažljivo sasvim
Hiljade snova što istinom postaju
Zvezde što sijaju nad jezerom gorskim...

Osećaj

magla
gusta
mlečno bela
omotana oko
mojih koraka
i istrzanih pokreta

udaljeni glasovi
nepoznata obrisja
koja nestaju
dok tonu u
dubinu
nepovratnog

preispitivanje
ima li me
ili me nema
da li je ovo san
može li
da me probudi neko
ima li ikog
ili je sve samo
iluzija
igra nestvorenog

dah
u kristalima optočen
na vratu svila
koja žile ledi
otpala suza
bez zvuka bez glasa
paperje
pramenovi
ništavila..

Slutnja

eh, kada bih barem ćutati mogla..
pa da odćutim ovu prazninu
ovu teskobu što pritiska
ovaj očaj što nadolazi
ovu besmislenost nepovratnu
ovaj krik što odzvanja

eh, kada bih barem plakati mogla..
pa da otečem ove rane pomahnitale
pa da odnesem bujice straha
plime nevoljnosti
što kroz sve pore
prodiru

eh, kada bih barem koraknuti mogla
pa da nestanem sa ove zemlje
i u nekoj se drugoj stvarnosti probudim
gde ljudi i dalje biće ljudi
gde će se ptice radosno smejati
gde ću se setiti
ko sam
zašto sam
kuda

Kraj

Htela bih ovog jutra da ti napišem pesmu
da ti kažem koliko me svaki sunčani zrak zaboli
koliko me otvori njihova nežna svetlost
tamo, gde sam još uvek ranjena

Htela bih da ti kažem za ove damare greha
koje sam počinila u duši svojoj prema tebi
prema sebi i celom svemiru i koji
mi pritiska pleća kamenim ciglama

Da ti ispričam kako me svaki korak
od tebe razdvaja i vodi negde gde ne prepoznajem nikoga
gde ničeg meni dragog nema
gde se paučina oko mojih ruku poput okova ovila

Da znam da je ovako bolje, samo u poređenju sa čim
da me je strah samoće i da te sanjam ponekad
da me nisi ostavio i da ti je do mene stalo
da mi se ne svetiš za ono za šta nisam kriva

Ali ćutim. Bolje je tako.
Moje usne preći neće ni jedna reč, ni jedno slovo
koje bi da te na tvom putu zaustavi.
Samo ću da ti poželim sreću, da se okrenem u sebe
i da zagrlim šta god da je
od mene
preostalo...