Ja želim
ja tražim
ja nadam,
ja hoću
ja čekam
ja ljubim.

Ja delim
ja bežim
ja padam,
ja ćutim
ja plačem
ja gubim...

Recite mi!

Recite mi, čemu da se nadam?
Zar tom hladnom, stranom svetu
Otuđenom i dalekom,
i beskrajno praznom, crnom...

Recite, pa zar postoji neko
ko je doš'o do dubine
pravih ljudskih osećaja,
do suštine i istine?

Recite, pa zar se u laži može,
u prljavštini, pod maskama
živeti; u bledom sjaju
onih što se zovu
- tama?

Mrak. Svud okolo mrak je samo.
Oči slepe, bleda lica,
nebo crno zatvoreno
bez sunčevog sjaja, ptica
bez ičega...

Bez ljubavi, osećaja,
bez toplote zagrljaja
i bez suza, i bez tuge
i bez sreće, bez očaja...

I bez svega, što život
životom čini.

Sramno delo ljudskih ruku
što ubiše postojanje
večitosti i trajanja
nečeg što životom zvaše.

Sramno delo ljudskih glava
što nestade i Čoveka
i rose sa vlati trava
i majčinog, čistog, mleka.

Ničeg nema...

Ali ja se ipak nadam
da će praznine vladarstvo proći
da će bedem neprohodni
načinjen od ostataka ljudskih srca
zaustaviti i sprečiti vandalizam
I da će mir konačno doći
i da spokoj blagorodni
daće, makar suza onom
stvoru, što bez glasa grca
pod teretom svih nepravdi
ovog sveta.

I da će se smeh vratiti
u bezglasne, male usne
... deteta ...

Voz do Plavetnila

Nebo
razapeto kao paukova mreža
tanana i nežna,
ali - zarobilo je Sunce sa jedne strane,
a mene, sa druge...

Tamne večeri
raspliću svoje kose u mojoj sobi.

Nemire slutim...